Petnaesto i poslednje dete kralja svetog rimskog carstva, Franka I i Marije Tereze, Marija-Antoaneta se udala 1770. godine za 15-ogodišnjeg francuskog prestolonaslednika Luja, unuka kralja Luja XV. Taj brak je bio veliki politički potez dve jake evropske dinastije Burbona i Habsburgovaca, u cilju pomirenja dva naroda nakon decenija ratova. Glavnu ulogu u sklapanju ovog braka imala je Marija -Tereza, glava dinastije Habsburg. Kada je Luj XV nasledio tron Francuske 1774. godine, bojažljiv i neinspirativan kralj se pokazao i kao nepažljiv muž. Na inicijativu Marije-Antoanete kraljevski par se povukao u Versaj i okružio se malim brojem dvorskih miljenika.

Njeni ekstravagantni kraljevski troškovi povećali su ionako ogroman dug francuske države tokom 70. i 80. godina XVII veka, nastao gubitkom kolonija u Sevrnoj Americi. Marija-Antoanete je trošila novac na velike balove, kocku, nakit i skupocene haljine. Savremeni istoričari tvrde da sama Marija-Antoaneta nije bila toliko željna skupocenih stvari koliko nije shvatala značaj i pojam novca. To i Lujeva nezaintreresovanost za suprugu u braku zbog koje nisu imali dece dovelo je do stvaranja nepovoljne klime po nju u samom dvoru. Najveći neprijatelji su joj bili upravo kraljeva braća koja su zahtevala da oni naslede presto ukoliko kraljevski par u dogledno vreme ne bude imao naslednika. Smatra se da su upravo oni i počeli sa puštanjem glasina o njoj kao najvećem krivcu za loše stanje u državi, kako je imala veliki broj vanbračnih afera na koje je trošila ogromne sume novca. Kulminacija propagande protiv nje je došla u vidu čuvene Afere dijamantske ogrlice, 1785. godine, u kojoj je kraljica optužena da je imala nemoralan odnos sa kardinalom Lujem od Roana. Iako se sledeće godine otkrila zavera kardinala i grofice De la Mot, već pričinjena šteta ugledu monarhije se nije mogla ukloniti. Francusko plemstvo se žestoko protivilo svim finansijskim reformama koje su predlagali kraljevi ministri. Tokom svih ovih kriza, Marija-Antoaneta se pokazala jača i odlučnija od svog muža.

Nakon pada Bastilje, 14. jula 1789. godine, (koja je bila posledica neuspelog pokušaja da se očuva uticaj monarhije) i sa ukidanjem narodnog parlamenta 1787. godine, Marija-Antoaneta nije uspela da ubedi Luja da napuste Versaj i sa vojskom pobegnu u Mec. U avgustu i septembru je uspela da se odupre pokušajima Revolucionarne Narodne Skupštine u vezi sa ukidanjem feudalizma i ograničavanjem kraljevskih povlastica. Kao posledica toga, Marija-Antoaneta je postala popularna meta uličnih agitatora i uličnih pozorišta u kojima je prikazivana kao razvratnica. U to vreme su se pojavile i optužbe da je na primedbu kako narod nema hleba izjavila „neka jedu kolače”. Ovo se kasnije pokazalo kao netačno, jer joj se ta rečenica pripisuje u dva slučaja. Po nekima, to je izjavila prilikom venčanja sa Lujem XVI u Remsu 1774. godine, a po drugima je to izjavila 1789. za vreme franuske pobune protiv monarhije. Sam Žan Žak Ruso je kasnije izjavio da on sa tom rečenicom mislio na neku drugu francusku vladaricu (smatra se da je mislio na suprugu Luja XIV).

U oktobru 1789. godine izvršen je napad narodnih masa na Versaj, a kralj je još jednom odbio da pobegne za Mec. Revolucionari su savladali vojnu odbranu, upali u dvorište dvora i zahtevali da se kraljica pojavi pred njima. Marija-Antonaeta je izašla na balkon u spavaćici sa dvoje dece. Vratila je decu unutra i stala ispred osvajača dvora koji su vikali i pretili iz dvorišta. Priča se da je kraljica 10 minuta hrabro stajala ispred revolucionara, sačekala strpljivo da se strasti smire i vika utiša, a zatim se poklonila revolucionarima i vratila u svoje odaje. Taj njen hrabri gest je, kaže se, oduševio narod koji je povikao „Živela kraljica!”. To ipak nije sprečilo da se pod pritiskom naroda Luj i Marija-Antoaneta iz Versaja vrate u Pariz, gde su postali taoci revolucionara.

Šest meseci kasnije, Marija-Antoaneta je uspostavila tajnu prepisku sa grofom de Miraboom, istaknutim članom Narodne skupštine koji se zalagao za povratak autoriteta kruni. Ipak, njeno nepoverenje prema Mairabou sprečilo je kralja da posluša grofove savete. Nakon smrti Miraboa, kraljica se obratila za pomoć grupi emigranata koji su organizovali bekstvo kralja i kraljice 20. juna 1791. godine, ali su ih revolucionari uhvatili pet dana kasnije u Varenu i sproveli nazad u Pariz. Ovim činom su Luj XVI i Marija-Antoaneta pokazali da su neprijatelji Republike. Marija tada pokušava da ubrzano popravi pogoršan položaj krune prepiskom sa Antoanom Barnaveom, liderom frakcije ustavne monarhije u Skupštini. Barnave je ubedio kralja da javno prihvati novi ustav septembra 1791. godine, ali je Marija-Antoaneta sve te pokušaje pokvarila kada je otkrivena njena prepiska sa svojim bratom Leopoldom II, kraljem Svetog Rimskog carstva, u kome ga nagovara da povede krstaški rat protiv Francuske. Francuska je objavila rat Austriji aprila 1792. godine, a nastavljena prepiska Marije-Antoanete sa Austrijom u kojoj govori protiv Republike i revolucionara dovela je do sveopšteg narodnog nezadovoljstva i pobune koja je dovela do svrgavanja monarhije 10. avgusta 1792. godine.

Republikanci su 13. avgusta uhapsili kraljevski par. Kralj je javno pogubljen na giljotini 21. januara 1793. godine. Marija-Antoaneta je provela ostatak svog života u zatvorima, čekajući svoju sudbinu kao obična građanka, udovica Kapet, po prezimenu osnivača dinastije njenog muža, Igou Kapetu. Suđenje je održano 14. oktobra 1793. godine pred Revolucionarnim sudom koji je proglasio krivom za uspostavljanja akcija i komunikacija sa neprijateljima republike, saradnju sa spoljnim neprijateljima republike i učestvovanju u zaveri da se podstakne građanski rat naoružavajući građane jedne protiv drugih. Proglašena je krivom po svim tačkama optužbe i osuđena na smrt 16. oktobra. Istog dana su je stražari ošišali, obukli u prostu belu haljinu i sat vremena je vodili ulicama Pariza do Trga Republike, gde ju je čekala giljotina. U 12 sati i 15 minuta giljotina je usmrtila Mariju-Antoanetu, poslednju kraljicu Francuske.