Da li zbog toga što je sakriven u pećinama, ili što se u njega ulazi ponizno, čini se da je ovaj nesvakidašnji pravoslavni hram nepravedno zapostavljen.

Posvećen Uspenju Bogorodice, manastir je ime dobio po istoimenom selu Dajbabe u kojem se nalazi, a prema zapisima Svetog Simeona Dajbabskog, nastao je pravim čudom.

Dok je boravio u manastiru Ostrog, jednog dana ga je potražilo čobanče, zvano Petko, koje mu je ispričalo neverovatnu priču o tome kako mu se, dok je čuvajući ovce u dajbabskim gorama, prikazao svetitelj iz doba Svetog Save i poverio mu tajnu da se njegove mošti nalaze duboko skrivene u okolini Dajbabske gore u jednog pećini i zamolio ga da nekom od monaha prenese ovu priču.

Mada nije baš najbolje shvatilo šta se dešava, čobanče je krenulo za svetiteljem i sišavši u pećinu koju mu je pokazao video da se tamo zaista nalazi jedan veliki i jedan manji grob. Shvatajući da mu je poverena važna misija, odjurio je u manastir Ostrog i ispričavši Simeonu kakvo čudo mu se dogodilo i do kakvog otkrića je usled njega došao, zamolilo ga da dođe i vidi brdo Dajbabsko.

Uverivši se u Petkovu priču, Sveti Simeon je počeo otkopavanje pećine, a kada je otkrio sadašnju crkvu manastira Dajbabe, počeo je u njoj da živi i da od nje stvara svetilište. U dvorištu je napravio malu kolibu, a potom i konak čime je krajem 19. veka otpočeo život ovog manastira. Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice je lično uredio i sam je oslikao freskama tako da i ateista koji kao turista uđe u ovo svetilište uvidi da se Bog ogleda u prirodi kao čovek u čistoj vodi.

Kako je došao samo nekoliko godina nakon oslobođenja od Turaka Simeon je uspeo da povrati duh hrišćanstvna na tom prostoru i da u veoma kratkom periodu postane poštovana ličnost koja je važila za čoveka koji želi dobro svom narodu.

Danas manastirsku crkvu u podzemnom domu carice nebeske, kako ju je često nazivao, krasi freskopis koji je svojim rukama oslikao. U njoj se čuva ruska plaštanica iz XI. veka i vredna ikona Bogorodice Jerusalimske koju je, po predanju, 1915. u manastir doneo jeromonah Sergej iz Skoplja i ostavio je na čuvanje Ocu Simeonu.

Rođen kao Savo Popović 1854. na Cetinju, Simeon Dajbabski se zamonašio u svojoj 33. godini života. Tokom desetogodišnje službe boravio je u Moskvi, Petrogradu, Beču, Ženevi, Parizu i na Svetoj gori, a po povratku u Crnu Goru u manastiru Ostrog.

Čudotvorna pećina u selu Dajbabe 1897. promenila je čitav njegov životni put. Zavetovan na monašku skromnost, 1921. odbio je postavljenje za zahumsko–raškog episkopa i nastavio da provodi vreme u neprekidnoj molitvi u domu carice nebeske gde je primao posetioce i molio se za njih „isceljujući svaku bolest i nemoć u ljudima“.

Na parobrodu traže kartu od putnika, a na nebu od hrišćana samo čisto srce.
Najjači je čamac hrastovi, a najpametniji čovek trpeljivi.
Bog čeka grešnika na pokajanje sve do smrti.

Iz riznice duhovnih poruka Svetog Simeona

Poslednjih godina života upozoravao je na stradanje koje predstoji njegovom narodu u ratu koji je na pomolu. Srećom, na nebo se preselio 1. aprila 1941. ne dočekavši da se njegovo proročanstvo ostvari i da i sam spozna sve patnje koje je Drugi svetski rat ostavio na našem prostoru.

Mošti Simeona Dajbabskog su pronađene 1996. i položene u manastirsku crkvu. Od tada se svake godine na dan njegovog upokojenja održava veliki sabor u manastiru Dajbabe, ali je ovaj čudesni starac kanonizovan tek 2010. kada ga je Sveti Arhijeriski sabor Srpske pravoslavne crkve proglasio za svetitelja, čiji se dan obeležava 1. aprila.