Srpska lirika prerano je izgubila nekoliko velikih pesnika, koje je senzitivnost, duhovnost i nespremnost snalaženja u životnom okruženju odvelo u svet večnosti. Među njima se nalazi i „princ srpskog pesništva”, Branko Miljković, najznačajniji predstavnik neosimbolizma čiji poetski svet i posle više od pola veka nakon njegove misteriozne smrti zrači istom neobuzdanom, mladalački iskrenom i smelom energijom.
Pesnik koji je još za života opravdano dobio titulu „princa srpske poezije”, a čiji stihovi poput „pesnika vatre i smrti” predstavljaju sudbinu samog tvorca, jer je u njima pod zaogrnutim velom mita sam sebi proročki odredio sopstveni životni put:
Moja tragična krivica biće strasno bavljenje poezijom!
Život je proveo tražeći sopstvenu autonomnost u stvaralaštvu, izbegavajući put koji je u doba Vaska Pope mlade pesnike uglavnom vodio putem oponašanja i poetske anarhije bez ikakve lirske i umetničke vrednosti. Negujući neosimbolizam, Miljković je uspeo da vrati normu i disciplinovanu formu našem pesništvu, ali ne ispraznom patetičnom rimom, već po sopstvenom, savremenom umetničkom modelu poetskog prostora koji ne dozvoljava avangardi da uzme previše maha:
Jer pesma se ne piše, ona se živi.
Branko Miljković je rođen 29. januara 1934. u Nišu, okružen ljubavlju i pažnjom koja je još u detinjstvu prepoznala dečakovu sklonost ka pisanju, pa su mu u ratno vreme kada nije bilo lako nabaviti papir, njegovi roditelji dopremali kolica puna peska po kojem je mogao da piše i briše, ali i svestranu dostupnu svetsku literaturu kojom bi obogatio svoje znanje.
Ne prepoznavajući njegovu privrženost velikanima poput Šekspira, Puškina, Balzaka, Laze Kostića i uglednih filozofa po čijem je uzoru pustio dužu kosu u gimnazijskim danima, mnogi su ga zadirkivali da je Tarzan, ali kako je već tada posedovao zavidno obrazovanje koje je rado demonstrirao na časovima književnosti zadivljujući profesore dok i po nekoliko sati govori o Balzaku, njegovi školski drugari su mu dali novi nadimak, Balzak.
Narodni muzej u Nišu čuva prve ljubavne stihove koje je napisao kao izraz platonske zaljubljenosti u šesnaestogodišnju Ljiljanu Ilić, kojoj je u periodu od jula do septembra 1949. poslao dvanaest pisama u kojima se nalazi dvadeset jedna pesma. Iako je jasno da je reč o ranim radovima posvećenim devojci koju poput Danteove Beatriče pesnik nikada nije upoznao, i u njima dominira ozbiljan ton nesvakidašnje obrazovanosti jednog petnaestogodišnjaka koji pozivajući se na velike slikare, filozofe i pisce razmatra načine na koje ljubav može da bude pokretač i motiv umetničkog stvaralaštva. Prva svoja pisma je iz dečačke nesigurnosti i mladalačke ranjivosti potpisao pseudonimom, Damerti:
Kada bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona koja se iskrala sa platna. Ali, kada bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram.
Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske lepote. Morao bi da uzvikne: ”Nemoguće je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske lepote”!
Studentske dane proveo je u Beogradu, koji je postao njegov novi dom, a Filozofski fakultet ne samo da i danas čuva sećanje na jednog od svojih briljantnih studenata filozofije o kojima predaje novim generacijama, već i dalje izučava njegovu intelektualističku poeziju iznova otkrivajući u njoj jedinstven odnos prema pesničkoj, kulturnoj, filozofskoj, pa čak i naučnoj tradiciji.
U nevelikom opusu ostavio nam je zbirke: Uzalud je budim, Poreklo nade,Vatra i ništa i Krv koja svetli, kao i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti koju je napisao zajedno sa pesnikom Blažom Šćepanovićem. Antologijska pesma Uzalud je budim prema rečima samog pesnika predstavlja njegovo najbolje delo, a jedan od najzanimljivih ciklusa u istoimenoj zbirci predstavlja drugi po redu: Sedam mrtvih pesnika, u kojem je Miljković po jednu pesmu posvetio pesnicima koje je najviše cenio: Branku Radičeviću, Petru Petroviću Njegošu, Lazi Kostiću, Vladislavu Petkoviću Disu, Tinu Ujeviću, Momčilu Nastasijeviću i pesniku Goranu koji je bio njegov prijatelj.
Kada je 1958. jedan od najvećih svetskih filozofa Žan Pol Sartr posetio SANU, Branko Miljković je bio jedan od retkih koji je od njega dobio ozbiljnu pohvalu, a samo par godina kasnije (1960) je za zbirku Vatra i ništa dobio tada prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda.
Opsesija budućnošću ponekad je dobar način da se prespava sadašnjost.
Pored toga što je bio nadaren esejista i pesnik koji veruje da je pesma izraz stanja uma, a ne srca, Miljković je ostao upamćen kao sjajan teoretičar književnosti i zapažen prevodilac poezije simbolista sa ruskog i francuskog jezika.
Ljubavni jadi su mladog pesnika naterali da se pred kraj života preseli u Zagreb, gde se u noći između 11. i 12. februara 1961. misteriozno završio njegov dvadesetsedmogodišnji život. Nakon veselo provedene večeri u restoranu na periferiji Zagreba, prema zvaničnoj verziji on je izvršio samoubistvo. Pronašli su ga navodno obešenog o drvo za koje mnogi veruju da nije moglo da izdrži težinu ovog stasitog mladića. O njegovoj preranoj smrti za javnost je dato samo kratko saopštenje, a prema rečima porodice, Dobrili Nikolić koja je ostala to veče da ga čeka dok je nakratko napustio lokal, prišla su tri nepoznata mladića sa rečima: „Gospodična, ako čekate pesnika, nećete ga dočekati”.
Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Sudbina ga je povela putem naglo prekinutog uzleta u poetske visine koja sveukupno kao da čini jedan redak, dramatičan i tragičan prizor poetskog spora sa životom, pa ipak, on i danas nesporno važi za pesnika čija popularnost ne jenjava, već iznova traži one koje budi poreklom nade i vatre.
Foto: Olja Ivanjicki, Omaž Branku Miljkoviću
