Srećno detinjstvo ne čine skupe igračke

10 Feb 2017
Autor Tea
993 pregleda

Umetnost nije lekcija koja podučava oko posmatrača kako da stvara umetničko delo, već pre svega predstavlja kreativan izraz koji podstiče i razvija maštu. Verovanje da je kreativnost osobina koju prirodno u sebi nose samo talentovane osobe je pogrešno, jer kao što talenat sam po sebi ne znači ništa ukoliko se na njemu ne radi, tako se i kreativnost vežbom može razvijati kod svakog pojedinca, a naročito kod dece.

Srećno detinjstvo ne čine skupe igračke

Svako dete pokazuje tendenciju ka kreativnom izražavanju, a njegovo podsticanje pomaže mališanima da razviju osobine sopstvene ličnosti kroz jedinstven misaoni proces, gde razmišljajući o različitim rešenjima stiču neophodno samopouzdanje za sve predstojeće životne izazove.

Ovakav način odrastanja stvara ličnost koja će posedovati osobinu da:

  • Razume različite poglede na svet
  • Poseduje razvijenu koncentraciju u svakoj delatnosti kojom se bavi
  • Spremno učestvuje u kolektivnom radu
  • Lako stvara prijateljstva
  • Zna da izrazi i razume sopstvene i tuđe emocije
  • Predlaže imaginacije i pokreće inicijative za istraživanja
  • Nudi različita rešenja

Kreativnost dečijeg mišljenja često blokira naš obrazovni sistem u kojem se favorizuje konformistička dogma u kojoj je „misliti kao drugi” uhodana, poznata i jedina ispravna staza, dok razmišljanje koje predstavlja nešto inovativno, nepouzdano, apstraktno i neprovereno, treba što pre smestiti u jedan od već postojećih kalupa u kojem se deca doživljavaju kao klonovi stereotipa iz kojeg je najbezbednije ne izlaziti.

Zbog toga je uloga roditelja u formiranju kritičkog razmišljanja i drugačije perspektive koja se otvara i uči kroz igru i maštu presudna. Ona ne podrazumeva skupe igračke, koje same po sebi nisu igra. Neretki su slučajevi da se deca iako su im sobe pretrpane igračkama žale da im je dosadno, a okolina ih zbog toga olako svrstava u red nezahvalnih i razmaženih, što u njihovim glavama stvara strah od okoline, a kao posledicu ima povlačenje u sebe.

Odrasli često ne razumeju da svaka igra dobija smisao tek u interakciji sa okolinom, a odnos roditelja i dece se i dalje može pronaći u Gorkoj pesmi u kojoj Miroslav Antić gledajući iz vizure deteta shvata da njegovi mama i tata „nikada nisu bili deca“ pa se zbog toga tako malo razumeju. Ovu tvrdnju pesnik dalje razvija kroz oči dečaka koji razume da njegovi roditelji nikada neće otkriti da u dečijim glavama jedna obična nađena krpica može da liči na balsku haljinu, da stolica na kojoj se „klimataju” može da zameni sve avione i brodove, a šaka peska, kada to hoćeš, vredi više od čitave Sahare i malo vode na dlanu kao svi okeani ovog sveta.

Umesto skupocenih igračaka i raznih gadžeta, sva istraživanja ukazuju da po prirodi radoznala deca više vole da eksperimentišu i istražuju svet oko sebe, da se penju na drvo i druže sa prirodom, da crtaju rukama, prave voz od pampura ili lutke od starih čarapa.

Nevolja je u tome, što da bi deca to i uspela, neophodna im je pomoć onih koji često misle da moraju da budu odrasli u svakom trenutku i da se tako i ponašaju, a igranje sa svojim mališanima doživljavaju kao nedolično glupiranje ne dozvoljavajući svojoj kreativnosti i ljubavi da uzmu maha.

Reč je zapravo o nesigurnosti i strahu odraslih, koji svesni da nisu umetnički dovoljno nadareni da nacrtaju običnu kuću ili od plastelina naprave automobil, beže iz sveta mašte. Iznenadiće se kada uvide da će dete rado poverovati da je gomila slamčica zabodenih u parče hleba pravi jež, a običan ženski šal kroz koji samo provuku svoj dlan princeza u raskošnoj haljini, kao i da su oni sami ovakvom igrom nesvesno počeli da se bave posebnom granom umetnosti koja se u lutkarstvu naziva tehnika improvizovanih lutaka.

Ukoliko je dete konstantno izloženo stereotipnim modelima ponašanja i aktivnostima koje se odvijaju po jednom ustaljenom sistemu u kojem ono mora da poštuje pravila koja važe za sve i koja isključuju bilo kakvo odstupanje, njegova prirodna kreativnost će se polako gubiti. Na takav način se od jednog potencionalno samouverenog mladog čoveka stvara nesigurna osoba koja će svoja životna saznanja pronalaziti i oblikovati po tuđim rezultatima i iskustvima.

Zbog toga je važno dozvoliti deci da dok istražuju postavljaju pitanja i iskažu bez podsmeha svoje ideje i mišljenja, koja jesu često veoma komična, ali za one koji umeju da slušaju, ponekad znaju da budu i genijalna.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 11 Mar 2017

Obzirom da sam kao dete bio vrlo siromašan, ovaj tekst me je u velikoj meri podstakao da napišem neku reč!? Mlađi brat i ja, siromašni jer smo sa 8 i 6 godina ostali bez majke koja je umrla jako mlada. Imala je samo 28 godina! Ostali smo sa ocem koji nije bio na visini zadatka jedinog preostalog roditelja. Naprotiv... Iako je od tada prošlo pola veka, odlično se sećam kako sam kao dete, godinama imao samo jednu igračku, koju mi je stric poklonio: mali metalni kamiončić sa prikolicom. Godinama sam se igrao tom igračkom i ljubomorno je čuvao kako bi mi što duže trajala... Danas su vremena ali i deca mnogo drugačija! Moja četvorogodišnja unuka ima punu sobu igračaka i svoj tablet ali najviše vremena provodi igrajući se s nameštajem i kartonskim kutijama. Međutim, njena najveća sreća i BOGATSTVO jeste prisustvo, ljubav i pažnja koju joj pružaju oba roditelja i zbog toga moja unuka ima nemerljivo sretnije detinjstvo nego što je bilo moje! Tokom proteklih decenija, nebrojeno puta sam razmišljao o siromašnoj i nesretnoj deci širom naše male planete i uvek postavljao sebi ali i drugima, jedno te isto pitanje: GDE JE U SVEMU TOME BOG??? Kao čoveku nauke i Majke Prirode, teologija je jedna od mojih omiljenih životnih tema za ozbiljnu analizu i proučavanje. Više od četiri decenije, za svoju dušu, proučavam Hrišćanstvo i Islam i što sam dublje u materiji, sve sam dalje od boga! Onakvog boga kakvog ga crkve vekovima prezentuju... Stotine miliona dece su siromašna, gladna i u svakom minutu umiru od raznih bolesti a svemogući stvaralac ni prstom ne mrda da to spreči!? Veliki mislilac i filosof iz XVIII veka, Ludvig Fojrbah je o tome mnogo pisao, kao i genijalni književni um, Lav Nikolajevič Tolstoj. 1899 godine u svom pismu učitelju Dvorjanskom, Tolstoj piše o poraznoj ulozi crkve u društvu: https://youtu.be/6y4y9o07_cU

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru