San i java nepotopive Vajolet Džesop

20 Feb 2017
Autor Tea
1124 pregleda

Na neverovatnu sudbinu Vajolet Džesop, pesimisti gledaju kao na zlu kob žene koju su celog života pratili brodolomi, dok je optimisti doživljavaju kao „nepotopivu” heroinu koja je uprkos neverovatnim pustolovinama doživela duboku starost. Da li se njena životna priča može nazvati nesrećnom, ili je ovu hrabru ženu u nesrećnim životnim okolnostima zapravo sačuvala sreća?

San i java nepotopive Vajolet Džesop

Vajolet Džesop (Violet Constance Jessop) rođena je u Argentini 2. oktobra 1887. u porodici irskih emigranata. Njeni životni brodolomi počeli su još u detinjstvu kada su joj, predvidevši samo još par meseci života, lekari dijagnostikovali tuberkulozu. Kako je u to doba „bolest siromašnog urbanog stanovništva“ zbog velike stope smrtnosti izazivala rasprostranjenu zabrinutost javnosti širom sveta, bilo je pravo čudo da je devojčica uspela potpuno da se oporavi.

Nakon očeve smrti, njena majka je odlučila da se sa šestoro dece vrati u Englesku gde je uspela da se zaposli kao stjuardesa na putničkim brodovima, ali kada se i ona razbolela, Vajolet je kao dvadesetogodišnja devojka bila prinuđena da i sama potraži posao. Pošto je rad na prekookeanskim brodovima i u to doba nudio perspektivu onima koji vole putovanja i avanture, odlučila je da krene majčinim stopama.

U to vreme se smatralo da lepa žena na brodu predstavlja potencijalni uzrok nevolja, pa su je kao mladu i atraktivnu devojku više puta odbijali uz obrazloženje da takav posao podrazumeva iskusne sredovečne žene.

Kao u staroj arapskoj priči o „sudbini“ koja svakom ukaže na pravac od koga možda treba odustati, Vajolet je ignorisala upozorenja i ostala uporna. U Vajt Star Lajn je otišla na razgovor potrudivši se da izgleda uredno, ali staromodno i skromno, što joj je konačno omogućilo zaposlenje o kojem je maštala. Ne sanjajući u kakvu se avanturu upušta, postala je stjuardesa kompanije koja je bila vlasnik tri najpoznatija broda na svetu: Britanik, Titanik i Olimpik, a koji su uz neznatne razlike konstruisani po istom modelu.

Prvi posao je dobila na tada u svetu najvećem civilnom luksuznom brodu Olimpik, koji je rad od 17 sati dnevno u današnjim okvirima mesečno plaćao oko 200 funti. Srećno se ukrcala na prvi brod koji se 20. septembra 1911. našao u centru pažnje jedne kontroverzne i nikada do kraja rekonstruisane priče. Kako su tada preneli mediji, u ovaj gorostas se zeleteo jedan britanski ratni brod i tokom sudara mu naneo ozbiljnu štetu. Iako probijen u podvodnom delu gde je počela da nadolazi voda, ovaj velelepni brod je pravim čudom uspeo da se domogne luke, a ona da se sa ostalim putnicima uspešno iskrca.

Dugo nakon ovog događaja su novinari spekulisali o pravom uzroku nesreće, ali kako je zaista do nje zapravo došlo još uvek se sa sigurnošću ne zna. Ono što se zna je da je taj događaj za Džesopovu bio prvi, pravi brodolom.

U svojim memoarima napisala je da se potom na nogovor prijatelja i porodice godinu dana kasnije prijavila za člana posade nepotopivog Titanika, u koji se 10. aprila 1912. i ukrcala. Isplovili su iz iste luke u kojoj se i danas nalazi spomenik koji svedoči o brodolomu koji nije preživelo 549 građana tog malog grada, Sauthemptona.

Podsećanja radi, kada je ovaj brod krenuo na svoje prvo okeansko putovanje prema Njujorku, u nastojanju da osvoji Plavu traku Atlantika, samouvereni kapetan Edvard Džon Smit je krenuo kraćom od propisane rute, zbog čega se udarivši u ledenu santu u Severnom Atlantiku prepolovio na pola, a potom, nakon samo dva sata potpuno potonuo. Tog kobnog 15. aprila život je izgubilo više od 1500 ljudi, a Džesopova igrom sudbine uspela da preživi i ovaj brodolom.

U tom sunovratu, njen zadatak je bio da bude na palubi broda, obučava putnike kako da stave pojaseve za spašavanje i po ko zna koliko puta objašnjava da u čamce za spašavanje mogu da uđu samo žene i deca. Bila je zbunjena kada joj je tokom te akcije jednog trenutka neko od nadređenih u naručje gurnuo malo dete i izdao naređenje ne samo da se sa njim ukrca u čamac broj 16, već i da ga spasi.

Ideja da ličnim primerom pokaže putnicima kako se bez panike ulazi u čamac za spasavanje, ponovo joj je spasila život. Kada ih je osam sati kasnije, potpuno iznemogle i promrzle spasao brod Carpathiu, dete joj je iz ruku, koje su bile na ivici snage, otrgla njegova majka koja joj se izbezumljena od straha nije ni zahvalila.

Ovaj događaj je postao arhetip brodoloma koji ne može da se uporedi ni sa jednom pomorskom nesrećom, sam naziv Titanik je prerastao u sinonim za potonuća svih vrsta koji se u kolektivnoj svesti mogu zamisliti, a povodom rasvetljavanja celog događaja danas se u Bransonu, Misuri (Missouri, USA), nalazi i muzej posvećen ovom ukletom brodu.

Mada bi svako pretpostavio da će ova hrabra žena nakon svega preživljenog zauvek odustati od brodova, Džesopova je svoju bitku sa morem nastavila i tokom Prvog svetskog rata. Zaposlila se kao medicinska sestra u Crvenom krstu na brodu Britanik, koji je 1916. potonuo u Egejskom moru. Kako je uspela da preživi i ovaj treći veliki brodolom, u javnosti je dobila nadimak, Gospođica nepotopiva. Istina, kada je ovaj brod naleteo na minu i veoma brzo potonuo, ona nije ponovo imala sreću da bude u čamcu za spasavanje, ali je iskusno u pravom trenutku skočila u more.

Skočila sam u vodu i pala pod kobilicu broda udarivši glavom u nju. Ne znam ni sama kako sam uspela da se izvučem...
Kada sam nakon par godina otišla kod lekara zbog jakih glavobolja, konstatovao mi je da sam tom prilikom imala prelom lobanje!

Koliko god neverovatno zvučalo, Vajolet Džesop ni nakon ovog brodoloma nije odustala od plovidbe. Nastavila je da radi na brodovima Royal Mail, sve do 1950. kada je otišla u zasluženu penziju, a potom se povukla u kuću u malom mestu Great Ashfield gde je dočekala duboku starost.

Da li ju je kroz životne avanture pratila sreća ili nesreća zavisi od pojedinačnog viđenja realnosti. Gospođica nepotopiva je izabrala optimistički pogled na svet, koji joj uprkos svim burama i istinskim brodolomima davao vetar u leđa sve do 5. maja, 1971. kada nas je napustila u svojoj 84. toj godini života.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 25 Feb 2017

Za razliku od mnogih, nikada nisam verovao u sudbinu!? Logika mi nalaže da je sudbina nešto što je predodređeno, predviđeno... Kao ateista, uveren sam da jedina viša sila koj postoji jeste sve ono što se dešava u beskrajnom Kosmosu i na našoj Majci Zemlji. A to je zakon Prirode u kojem postoje nebrojeni slučajevi, pozitivni i negativni... Sve što je preživela g.Džezop jeste, po mom skromnom mišljenju, splet sretnih okolnosti! Život zaista piše nezamislive romane...

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru