Posedujete li trajni ili rastući mentalni stav: kako nas sabotira slika koju imamo o sebi?

Autor KnjiževnostMedicina i zdravljePorodica

Nižu se generacije koje dan doživljavaju kao propao ako ne dobiju nagradu kao potvrdu svog uspeha. Odsustvo promašaja je postalo sinonim za pamet i iskustvo, pa je hod po utabanoj, poznatoj stazi, logičan put kojim se ovaj cilj postiže.

U knjizi Kerol S. Dvek, Mentalni stav - nova psihologija uspešnosti, nalazimo niz zanimljivih tvrdnji zasnovanih na podeli mentalnih stavova ljudi po jednostavnom kriterijumu: oni koji veruju u svoje urođene sposobnosti i oni koji veruju da se inteligencija i ličnost usavršavaju tokom celog života. Naučnica sa Univerziteta Stanford odlučila da u svojoj knjizi ovaj fenomen jasno i pojednostavljeno približi i ljudima van nauke:

„Istraživanje dugo 20 godina je pokazalo da stav koji usvojite prema sebi utiče na način na koji živite. On može odrediti da li ćete postati osoba koja želite da budete i hoćete li ostvariti ciljeve koje smatrate bitnim. Kako naše ubeđenje ima moć da promeni život?

Verovanje da su naši kvaliteti urezani u kamenu, trajni mentalni stav, stvara potrebu da se neprekidno dokazujete. Jednostavno rečeno, ako ste ubeđeni da imate određeni nivo inteligencije, određen tip ličnosti i opredeljene moralne vrednosti imaćete potrebu da stalno potvrđujete te kvalitete.

Videla sam tako mnogo ljudi sa jednim jednim ciljem - da se dokažu u razredu, u svojoj karijieri, u svojim ličnim vezama. Svaka situacija je vapila za dokazivanjem njihove inteligencije, ličnosti i karaktera.”

Život sa takvim stavom, gde konstantno ubeđujemo sebe i druge da u rukama imamo rojal fleš, iako smo potajno zabrinuti da nemamo ništa više od para desetki, može predstavljati strašno opterećenje. Ograničava nas verovanje da je podela životnog špila početak i kraj mogućnosti.

Ko su ljudi koji ne razmišljaju na taj način? Kerol S. Dvek ih naziva „ljudima sa rastućim mentalnim stavom”. U njihovim umovima, postavka je znatno drugačija i bazirana na verovanju da se svaka lična osobina i karakteristika, uključujući sposobnosti, interesovanja i temperament, može kultivisati napornim radom na sebi.

„Da li ljudi sa rastućim mentalnim stavom veruju da svako može da postane ono što želi, da svako sa odgovarajućom motivacijom i obrazovanjem može postati Ajnštajn ili Betoven? Naravno da ne, ali veruju da su naši krajnji potencijali nepoznati (i nedokučivi) i da je nemoguće predvideti  šta jedna osoba može da postigne nakon dugogodišnjeg obrazovanja, rada i obuke.”

Osnovna karakteristika ovih ljudi je, čini se, da ih kroz život primarno vodi strast za učenjem više nego glad za samopotvrđivanjem. Ne samo da neuspeh ne doživljavaju tragično, nego ih on u izvesnom smislu motiviše da unaprede svoje sposobnosti.

„Za razliku od trajnog, rastući um kritiku neće doživeti kao uvredu već će pokušati da izvuče što više informacija o svojim greškama. Rastući um ne bira za prijatelje i saradnike one koji će na labavim osnovama pumpati njihovo samopouzdanje, niti im takvo okruženje prija. Ovakav um motiviše „rastezanje” u kojem testira svoje sposobnosti i sagledava ograničenja. Sa druge strane, trajni um teško podnosi kritiku i subjektivno je doživljava kao razotkrivanje lične nesposobnosti.”

Tokom 143 istraživanja koje sproveo tim Univerziteta Stanford pod vođstvom dr Kerol Dvek, trajni mentalni stav se pokazao kao osnovna pretnja kreativnim dostignućima:

„Kada zagrebete po polju mentalnih stavova, ulazite u sasvim nove svetove. U jednom svetu, svetu trajnih kvaliteta, uspeh je direktna potvrda pameti i talenta. Cilj je samopotvrđivanje. U drugom svetu, svetu promenljivih kvaliteta, poenta je u konstantnom naporu da se nauči nešto novo. Cilj je razvoj.

U jednom svetu, neuspeh znači korak unazad. Loša ocena. Izgubljena utakmica. Otkaz. Odbijanje. Nedvosmislena potvrda nesposobnosti. U drugom svetu, neuspeh je samo alarm da ne napredujete. Izostanak postizanja cilja kojem se stremi doživljava se kao znak da je potrebno raditi na svojim potencijalima.

U prvom svetu, napor je negativna karakteristika. On, kao i neuspeh, znači da niste dovoljno inteligentni ili talentovani - jer da jeste, ne bi bilo potrebe za naporom. U drugom svetu, napor je ono što vas čini inteligentnim i talentovanim.”

Najzanimljiviji deo njihovog istraživanja predstavlja testiranje teorije trajnog i rastućeg mentalnog stava kod dece i mladih različitog uzrasta.

Pokazalo se da se mentalni stav formira veoma rano u životu. Četvorogodišnjacima je dat zadatak da reše laganu slagalicu, što su uspešno uradili. Potom im je ponuđeno da izaberu da li žele da ponovo slože istu slagalicu, ili da pokušaju da reše težu. Čak i u tako mladom uzrastu, oni sa trajnim mentalnim stavom su odlučili da ponovo slože laganu slagalicu i tako dokažu da „pametna deca ne greše”. Deca sa rastućim mentalnim stavom su pokazala vidnu zbunjenost nad ovom ponudom, jer zašto bi se, za ime sveta, ponovo bavila nečim što ih neće stimulisati da „napregnu vijuge”. Trajni um je i u najmlađem uzrastu iskazao potrebu da uspe da bi dokazao svoju inteligenciju, dok rastući um nije odoleo potrebi da uloži napor ne bi li postao još inteligentniji.

Na nešto starijem uzrastu testiranje je rađeno u laboratoriji za istraživanje moždanih talasa, gde je praćen proces razmišljanja nakon postavljenog pitanja. Pitanja su sa namerom bila veoma teška, jer je bilo potrebno da deca odgovore netačno. Nakon što su im saopšteni rezultati, deca sa trajnim mentalnim stavom nisu pokazala zainteresovanost tokom procesa objašnjavanja i davanja uputstava kako da ubuduće reše slične probleme. Njihov um je smestio događaj u folder „neuspeh”. Međutim, deca sa rastućim mentalnim stavom su pokazala izražen intenzitet moždanih talasa tokom objašnjavanja rezultata, i naročito tokom izlaganja uputstava za buduće rešavanje sličnih problema. Njihov um nije upao u binarnu zamku uspeha i neuspeha, jer je kao prioritet video usavršavanje.

Zaključak koji su istraživači izveli je ohrabrujući. Niko se ne rađa sa jednim ili drugim mentalnim stavom. On se formira od najranijeg uzrasta, kroz odnos okoline prema postignućima deteta. Pohvale bazirane na retorici tipa „veoma si pametan kada si to lako rešio” guraće dete u trajni mentalni stav, jednako kao i kritika tipa „kako je neko ko je tako pametan mogao da napravi ovoliko grešaka”. Sa druge strane, pohvale poput „vidi se da si u ovo uložio mnogo rada” i kritike tipa „bolji rezultat nisi ni mogao da očekuješ sa tako malo truda” favorizuju napor i potenciraju značaj učenja bez naglašavanja prirodnih sposobnosti. Ovakvim pristupom se sprečava stvaranje navike koja formira trajni mentalni stav - svaki uspeh mora da bude automatski, ili će se smatrati neuspehom.

Ističući dobru praksu jedne nemačke škole, da deci koja padnu na testu daju ocenu „nisi prošao - za sada” tim dr Kerol Dvek tvrdi da u najranijem uzrastu umove dece ne treba trovati vrednostima zasnovanim na instant uspesima bez uloženog truda, baziranim isključivo na urođenim sposobnostima.

Osobe sa rastućim mentalnim stavom imaju zdraviji odnos prema neuspehu, ređe upadaju u zamke patološke kompetitivnosti i samim tim formiraju zdravije veze sa svojim okruženjem. U partnerskim odnosima, ne očekiju da ih životni saputnik „drži na pijedestalu” zbog njihove savršenosti, već da ih podrži u korigovanju mana i usavršavanju vrlina. Odrasli sa rastućim mentalnim stavom retko pate od štetnih iluzija „savršene ljubavi”, „večite zaljubljenosti” i „sporazumevanja bez reči” što značajno doprinosi da partnerskim problemima pristupaju racionalnije, svesni da svaka dobra veza zahteva mnogo kompromisa, rada i usaglašavanja.

Konačno, logično proširenje stavova tima dr Kerol Dvek dovodi nas do ultimativnog cilja - budućnost naše civilizacije moramo ostaviti u rukama onih koji veruju da moraju da uče, a ne onih koji sve znaju.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Komentari:

Ostavi novi komentar
Sopček Đura, 29.09.2015.
Ne bih da komentarišem kojoj grupi ljudi pripadam, jer to treba da kažu oni koji me dobro poznaju!? Koristim ovu priliku da naglasim dve životne činjenice koje me prate kroz život: spadam u ljude koji ne vole da hvale, pogotovu svoje najbliže i zbog toga plaćam prilično visoku cenu, jer moja životna deviza glasi: (SAMO)KRITIKA JE PUT KA USPEHU!!! Drugo, često umem da kažem: Jedini strah od smrti jeste činjenica što neću moći da naučim sve ono što želim!
Odgovori
Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Kada bi oduzeli mojim delima sve ono što pripada drugim autorima, od njih išta ne bi ostalo.

Gete

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |