U čemu je poenta? Zagovornici obrnutog govora "reverse speech" tvrde da u onome što svakodnevno govorimo postoji neko dublje značenje. Neko skriveno značenje, koje zapravo, govori naša podsvest. Da li pristalice ovakvog govora čuju samo ono što bi hteli da čuju ili tu ima nečega više? Australijski istraživač David John Oates, kome se pripisuje zasluga za otkrivanje obrnutog govora i koji je to promovisao u svojim knjigama i na raznim predavanjima, tvrdi da "reverse speech" nije ništa nenormalno. Da je to sasvim običan način komunikacije kod svakog čoveka koji se stiče rođenjem. Čak da deca, pre nego što progovore normalno, govore obrnuto, a to zapravo zvuči kao gugutanje. Prema njemu, govor ima dve različite, ali kompatibilne funkcije. Dok normalni govor imamo pod svojom kontrolom, govor unazad nije svestan, a tek oba načina iskazuju i svesnu i nesvesnu dinamiku psihe osobe. Po Oatesu, obrnuti govor je "govor istine", jer, kako on tvrdi, nesvesno otkriva prave namere i osećanja govornika. "Reverse speech" ne teče kao normalni govor. Kada se govor sluša unazad, tek na svakih 10-15 sekundi možemo da prepoznamo deliće obrnutog govora, u obliku kratkih fraza ili reči.

U članku "Reverse Speech Analysis", autorka Eve Frances Lorgen smatra kako bi ovaj fenomen bila dobra zamena za poligraf. Dokazi Naravno da Oates ima dosta dokaza na svome website-u. Većina primera su, što je i za očekivati, poznate ličnosti. Mnogi primeri su laki za razumevanje, međutim ostali zahtevaju malo više mašte. Tu se Oates potrudio da napiše ono što se čuje u pozadini, tako da vas već na taj način navodi da čujete ono čega možda ima, a možda i nema. Bez obzira na sve, popularizacija obrnutog govora je dovela dotle da se već koristi, recimo u državi Oregon, u krivičnim istragama, a da se rezultati predstavljaju zajedno sa DNK analizama. Da ne pominjem korišćenje u poslovnim pregovorima kao dobavljanje viška informacija. Koliko ima zagovornika, naravno da toliko ima i skeptika. U članku pod naslovom "Skeptična analiza obrnutog govora", autori Tom Byrne i Matthew Normand su opisali eksperiment sproveden od strane psihologa BF Skinnera, mašinom nazvanom "verbalni simulator". Simulator se sastojao od trake na kojoj su snimljeni slučajni samoglasnički zvuci, grupisani na način da ne proizvode apsolutno nikakve fonetske celine. Posle slušanja tih potpuno besmisleno raspoređenih zvukova unazad, ispitinici su "prepoznali" reči ili fraze. Dokaz da su zapravo projektovali svoje sopstvene misli na zvuke koje su slušali. Sa druge strane, cemu potreba da skeptici uopšte nešto pokušavaju da dokažu, ako u svemu tome nema baš ničega.

Primer 1 - Ronald Reagan - See the dream
Primer 2 - Dete - I'm not telling
Primer 3 - Bill Clinton - They’re all boring me, Monica