Libanski kedar, božije drvo

Autor Priroda i životinjski svetVremeplovIstorijaPutovanja

Raste isključivo na planini Libanu, planinskom lancu koji se proteže duž cele zemlje. Stablo libanskog kedra je simbol države, ponos njenog naroda i centralni ukras libanske zastave. Od davnina je postojalo verovanje, a savremena nauka je potvrdila, kedar ima bioritam sličan ljudskom.

Nekada su pokrivali celu planinu svojim jakim stablima sa bogatom krošnjom, koja kako drvo stari postaje na vrhu sve zaravnjenija. Kora mu je tamno siva, ali se ispod nje nalazi lepo, svetlo drvo, neverovatne čvrstine i postojanosti. Smola koju luči ima prijatnu, slatkastu aromu. Bez obzira na položaj i izloženost vremenskim uticajima, ono ostaje zeleno tokom cele godine, nikada ne gubi listove i širi izuzetno prijatan miris, karakterističan za četinare iz familije borova.

Biblija kaže da je Libanski kedar (Cedrus libani) posadio sam Bog.

„Drveće Gospoda je puno životnih sokova; kerdrovi Libana, koje je posadio. Na njima ptice viju gnezda; stanak je rodin na jelama.” (Psalm 104:16-17)

„Pravednik lista kao drvo palme i raste kao kedar u Libanu.” (Psalm 92:12)

Ovo je samo mali deo citata iz Biblije i drugih starih tekstova gde se spominje libanski kedar. U mitologiji stare Mesopotamije piše da su šume planine Liban oblast bogova, a da je čuva polubog Humbaba. U Epu o Gilgamešu, starom 4000 godina, koji se smatra za najstarije poznato veliko književno delo, junak Gilgameš je pobedio Humbabu, ušao u netaknutu kedrovu šumu i posekao veliki broj stabala od kojih je izgradio zidine oko grada Uruka. Priča iz drevnog epa svedoči o uticaju ovog drveta na stvaranje imena i slave Libana, čija je kedrova građa bila najvažniji i najvredniji građevinski materijal tog doba.

Feničani su koristili libanski kedar za izgradnju brodova kojima su plovili Mediteranom, što ih je učinilo jednim od prvih pomorsko-trgovinskih nacija na svetu. Koristili su ih Asirci, Vavilonci, Grci, Rimljani i Persijanci, gradeći od njih kuće i hramove od kojih su najpoznatiji hram u Jerusalimu, Davidova i Solomonova palata. Čuvena flota biblijskog cara Solomona bila je sagrađena od kedra. Egipćani su njegovu smolu koristili u procesu mumifikacije, a Jevreji koru u ritualima obrezivanja i u lečenju lepre. Ukrasi na Tutankamonovom sarkofagu i veliki broj predmeta iz njegove grobnice napravljeni su od kedra. Zbog visokog sadržaja ulja, Osmanlije su koristile kedrovinu kao pogonsko gorivo na železnicama, jer je goreo mnogo bolje od tradicionalnog hrasta.

Masovna eksploatacija kedra, započeta još u vreme Gilgameša, nastavljena je sve do XX veka kada je šumama planine Liban u Drugom svetskom ratu konačni udarac zadala Velika Britanija, koristeći ogromne količine kedra za izgradnju pruge. Pokušaji zaštite libanskih šuma započeli su još u II veku, kada je rimski imperator Hadrijan dao da se u stene uklešu markeri, granične oznake van kojih je bilo zabranjeno seći stabla. Identifikovano je preko 200 ovih markera, koji su vekovima kasnije omogućili naučnicima da sagledaju na kolikoj se površini prostirala tadašnja šuma. Britanska kraljica Viktorija je 1876. godine naredila da se izgradi zaštitni zid oko 102 hektara šume, ali je seča uprkos tome nastavljena. Do kraja XX veka, ostalo je svega nekoliko stotina stabala libanskog kedra, razasutih na nekoliko izolovanih lokacija.

Po navodima grupe koja sprovodi program pošumljavanja i zaštite ovog drveta, Kedrovi zauvek (Cedars Forever), na planini danas postoji 18 tačaka sa stablima kedra. Jedan od gajeva, nazvan Božiji kedrovi, nalazi se u zaštićenom glečerskom džepu planine Makmel u dolini Kadiša. Smatra se da su stabla u ovom gaju, njih 375, najstarija stabla kedra u Libanu. Četiri primerka, stara više stotina godina, dostigla su visinu od 35 metara, i obim krošnje između 12 i 14 metara. Oko njih je posađeno hiljadu mladih sadnica, ali zbog sporog rasta njihovu punu lepotu današnje generacije neće doživeti da vide.

Gaj Božiji kedrovi (Horš Arz el-Rab,  حرش أرز الرب) se od 1998. godine nalazi na listi svetske baštine UNESCO-a, zajedno sa ranim hrišćanskim manastirima podignutim u svetoj dolini Kadiša.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Na kraju, nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, već ćutanje naših prijatelja.

M.L. King Jr

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |