Odgovor ćemo naći u amigdali, delu mozga koji predstavlja centar naših emocija, a za koju stručnjaci tvrde da kontroliše naša osećanja. Amigdala, ili na latinskom corpus amygdaloideum, su dve međusobno povezane žlezde, oblika i veličine badema, koje se nalaze sa obe strane našeg mozga u blizini slepoočnica. U njima su smeštena sećanja koja prouzrokuju naše strahove.

Funkcija ovih žlezdi je da kada nas nešto uplaši, pošalju ostatku mozga uzbunu, a on taj impuls šalje dalje našem organizmu koji počinje da se buni. Srce počinje da kuca jače, a ruke da se znoje. Ulazimo u predstresno stanje koje, ma koliko to sumanuto zvučalo, predstavlja jednog od najznačajnijih čovekovih prijatelja.

Strah nas tera na preživljavanje. Praveći razliku između novog i straha koji smo već doživeli, amigdala čuva i vraća sećanja proizvodeći emocionalni odgovor pre nego što naši misleći centri u potpunosti registruju događaj. Prizivajući jači ili blaži strah u situacijama koje prepoznaje kao opasnost, ili potiskujući ga kada je opasnost prepoznata u sećanjima kao nešto bezazleno, ili je realno nema, ona odlučuje šta ćemo i kada osećati.

Ove žlezde predstavljaju senzore pozitivne i negativne energije. Na pozitivnu energiju one ne reaguju, te dozvoljavaju osećaju sreće da vas obuzme, ali u susretu sa negativnom energijom, amigdalin alarm se aktivira. Zbog toga kažemo da nas je druženje sa nekom osobom „napunilo negativnom energijom” ili osećamo da nam je neko samim prisustvom „ulepšao dan”.

Jednostavno rečeno, ona prva prihvata i „obrađuje” informacije koje primamo preko čula, a potom ih šalje na „dešifrovanje” uz pomoć inteligencije, gde se zajedno sa svešću donosi zaključak.

Amigdala je odgovorna i za to kako doživljavamo muziku. Informacija o muzičkom tonu prvo stiže u amigdalu koja priziva potisnuta sećanja na osnovu kojih mi osećamo emocije zbog onoga što čujemo. Zbog toga nam jedna vrsta muzike prija, dok nam druga „para uši”, a neka treća u nama izaziva melanholiju, nežna raspoloženja ili prisećanje na trenutke koji su prošli.

Da li ste se nekad zapitali zbog čega se naježite kada čujete zvuk viljuške po tanjiru, čupkanje vate, škripanje stiropora ili nokta po školskoj tabli? Ovaj primitivni deo mozga je zaslužan i za averziju prema visokim tonovima koji predstavljaja drevni instikt za preživljavanje. Nekada te zvukove ne morate realno čak ni da čujete. Dovoljno je samo da o njima pričate ili na njih pomislite, pa da amigdala postane aktivna.

Najjača pretnja radu amigdale je zaljubljenost koja se takođe, kao fiziološki fenomen, nalazi u mozgu, a ne u srcu. Ljubavne emocije povećavaju aktivnost neurona u delu mozga koji je „zadužen” za osećaj prijatnosti. Glavnu ulogu u našem mozgu tada preuzima hormon dopamin, poznatiji kao hormon sreće, dok se amigdala, moždani centar stresa i straha, privremeno umrtvljuje. To je razlog zbog kojeg su zaljubljeni ljudi najčešće „slepi” za opasnost. Kako je ljubav primarni interes zaljubljenog čoveka, amigdala u tim trenutcima ne uspeva da se izbori sa dopaminom i obavi svoju upozoravajuću funkciju.

Znajući da svi imamo bolna emotivna iskustva, kako iz detinjstva tako i kasnije tokom života, i da upravo na toj bazi gradimo negativna ubeđenja koja potisnemo u nesvesno, postavlja se pitanje, da li bi nam život bio lepši kada bismo „folder” naših potisnutih strahova i sećanja nepovratno bacili u RecycleBin? Odgovor je NE!

Amigdala nam pomaže da ostanemo živi izbegavajući situacije, ljude ili objekte koji nas dovode u opasnost. Tačno je da bez njenog alarma mi ne bismo znali šta je strah, ali se u opasnim situacijama ne bi ni branili. Izostale bi čak i hitne reakcije koje nam u određenim situacijama spašavaju život. Sa druge strane, ona služi kao spremište emocionalnog pamćenja. Kada bi nam amigdala bila hirurški odstranjena, mi bi izgubili sposobnost prepoznavanja osećanja, kao i svaki osećaj o osećanjima, ne bismo mogli da prepoznamo bliske rođake, pa čak ni rođenu majku.

Ukoliko ste često pod stresom i želite da se odmorite od vaših strahova i negativne energije, ne razmišljajte o odstranjivanju amigdale kad postoji daleko efikasnije rešenje, zaljubite se.