U Ljubicu Vukomanović, buduću knjeginju Ljubicu Obrenović, Miloš Obrenović se sa 20 godina zaljubio na prvi pogled, na jednom od srezojevačkih potoka. Ko i ne bi? Bila je prelepa. Četiri godine se vraćao na taj potok da je posmatra, dok konačno njen otac nije odobrio venčanje. Bilo mu je 24 godine tada.

Kada je već bio u poznim godinama, knjaz Miloš o tim dešavanjima je rekao sledeće: „Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj, opaziše mene, izidjoše iz vode, i spustiše skute (bejaše ih stid od mene da duboko gaze). Ja pregazih vodu i na drugom bregu sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. Jest bila lepa za čudo."

Za vreme njegove vladavine kneževa kuća smatrala se cela narodnom, a knjeginja Ljubica je sama radila sve kućne poslove. Kako je kod knjaza dolazio silan svet, mada je za domaćicu vazda bilo pune ruke posla, živeli su u skladnom braku punom poštovanja i podeljenih dužnosti.

Dodje tako jednom kod Miloša lepa Petrija i zamoli ga za pomoć. Neki kažu da je bila udovica sina vojvode Hadzi Prodana Nikole Gligorijevića, a neki da je bila žena Hadzi Prodanovog rodjenog brata Mihaila. Ono sa čim se svi slažu je da je bila žena izuzetne lepote, duhovita, vredna i jednom rečju neodoljiva.

Kao u šekspirovim tragedijama koje se zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled dogadjaja, na dvoru Obrenovića počeo je da se stvara ozbiljan zaplet čiju radnju su činila dela koja izviru iz karaktera učesnika, a naročito glavnog junaka. Ljubica je bila veoma jakog karaktera, što je i dovelo do neminovnog tragičnog ishoda.

Lepu Petriju, knjaz ostavi na dvoru da pomaže knjeginji dok ne reši njene muke. Da li zbog njegove opčinjenosti njome ili pak zaista valjanih razloga, te muke su se vremenski gledano dugo rešavale, a ljubav medju njima cvetala. Ljubomorna na lepu Petriju, knjeginja je često prebacivala knjazu zbog njihovih šala i smeha koji su odzvanjali dvorom. Nedugo potom, Petrija je rodila ćerku kojoj su dali ime Velika, a čije rođenje je na dvoru veoma brzo pokrenulo zle jezike koji su govorkali o tome da Ljubica ne može da ima više dece, a da knjazu treba naslednik koji Petrija može i treba da mu podari.

Kneginja Ljubica dugo nije radjala, ali je početkom 1819. godine bila zatrudnela, što joj je ulilo takvo samopouzdanje da je rešila da po svaku cenu prekine knjaževu ljubavnu romansu.

Marta iste godine, posle jednog drskog Petrijinog odgovora, Ljubica je dohvatila Miloševu kuburu i uz reči: „Miloševa je kubura, Ljubičina ruka, pa da vidim da li ću da promašim!” Pogodila je Petriju posred grudi od čega je ova izdahnula na licu mesta, a knjeginja pobegla. Naravno, ljuti knjaz Miloš svuda je tražio Ljubicu da je ubije, ali narod ju je čuvao jer je opravdavao to što je uradila znajući da je ona stroga, ali veoma poštena i pravična žena kojoj je porodica bila iznad svega.

Dugo je Miloš tugovao za Petrijom, a ovaj gnusni čin Ljubici je oprostio tek kada je saznao da nosi njegovo dete. Iako je Ljubica u septembru te godine rodila Milana, sa mnogo ljubavi se brinula i o muževljevoj vanbračnoj kćeri. Uprkos tome samo četiri godine kasnije, nakon epidemije velikih boginja, Velika je preminula četiri dana pre nego što će umreti i dvogodišnja Marija, šesto Miloševo i Ljubičino dete.

Tri meseca nakon ovih tragičnih događaja, kneginja Ljubica nam je podarila Mihaila, budućeg srpskog vladara.

Ko zna kojim tokom bi naša istorija išla dalje da, knjeginja Ljubica Obrenović, braneći čast svoju i svoje porodice, poput šekspirovog junaka punog ljutnje, bola, ljubavi i ljubomore, nije ovako presudila.

Knjaz Miloš nije nikada iskazao svoje kajanje za učinjene ljubavne prestupe, ali knjeginja jeste: Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!

Ne zna se pouzdano gde je Petrijin grob. Po narodnom predanju, Miloš je svoju dragu po svim adetima sahranio na groblju u Gornjoj Crnući, ali kako taj grob nikada nije obeležen spomenikom, niti je nad njim iko zapalio sveću, ovaj deo priče ostaje obavijen velom tajne o kome može samo da se poput šekspirovskih spletki nagađa.