Priča o ljubavi narodnog heroja Ive Lole Ribara i njegove verenice Slobode Trajković jedna je od najpotresnijih i najtragičnijih iz perioda Drugog svetskog rata. U njoj se prepliću ljubav, odanost i spremnost na odricanje od svih ličnih sreća zarad ideala i vere u borbu za pravedniji svet.
Ivo Lola Ribar je rođen u porodici Tonice i Ivana Ribara, 23. aprila 1916.godine, a poginuo je 27. novembra 1943. godine na Glamočkom polju, neposredno pre poletanja aviona kojim je trebalo da otputuje u Kairo, kao prvi diplomata nove Jugoslavije i šef prve vojne misije NOVJ.
Lolina majka Tonica, udovica apotekara Luja Šimata, udala se za advokata dr Ivana Ribara i sa njim dobila dva sina - pravnika Ivu (Lolu) i slikara Juricu. Rat ih je zatekao u Beogradu, u Francuskoj 32, gde je su živeli kao imućna i poštovana građanska porodica.
Braća Ribar su svoju izuzetnu lepotu nasledila od majke, a jak intelektualni gen od oca Ivana. Nakon studija u Parizu, Lola je nastavio školovanje na beogradskom Pravnom fakultetu, i bio poznat kao odličan student i briljantan govornik. U njihovom domu su se u predratnim godinama okupljali mnogi poznati komunisti, među njima i Veljko Vlahović, Moša Pijade i Ivan Milutinović. Otac Ivan, koji je i pre njihovog rođenja u Zagrebu bio politički aktivan kao zastupnik u Saboru, često je sinove vodio na narodne skupove po unutrašnjosti Srbije želeći da ih upozna sa životom kakav se vodio izvan imućnih gradskih krugova u kojima su živeli. Zarazio ih je idejom da „svi treba da žive dobro kao oni” i usadio im ideju socijalne pravde i jednakosti.
Cela porodica Ribar je bila naklonjena ideji izvornog komunizma i u godinama pre Drugog svetskog rata su se javno deklarisali kao borci za bolji život radnika i seljaka. Lola i Jurica su radili kao novinari i urednici listova Student, Mladost i Mlada kultura. Nakon demonstracija 1939. godine protiv režima Cvetković - Maček, Lola je zajedno sa brojnim beogradskim komunistima uhapšen i odveden u logor u Bileći. Na sednici Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine u Beogradu, kao aktivni borac je učestvovao u radu komiteta koji je doneo odluku o ustanku, i postao najmlađi član Vrhovnog štaba NOV-a.
Sloboda Trajković (7.10.1918 - 9.5.1942), rođena je u porodici Svetolika Trajkovića, uglednog beogradskog apotekara. Lolu je upoznala kao studentknja hemije. Neposredno pred rat planirali su venčanje, a za kobni 6. april 1941. godine bila je zakazana svečana večera u domu porodice Ribar, gde su želeli da dogovore detalje radosnog događaja. Tog dana Beograd je zasut bombama i obavijen oblacima baruta i prašine. Porodice Ribar i Trajković se tog dana nisu srele, niti su se ikada više okupile srećnim povodom i u punom sastavu.
Kada je rat počeo, Svetolik Trajković je odvajao velike količine lekova i sanitetskog materijala za partizane. Miroslav, Slobodin brat, bio je veza za partizanske akcije u Beogradu. Polovinom januara 1942. godine, policija je presrela pismo koje je Lola uputio svojoj verenici. Uhapšena je i danima mučena u Specijalnoj policiji, gde su pokušali da je nateraju da napiše pismo Loli kojim bi ga namamila da dođe u Beograd. Sloboda je stavljena pred nemoguć izbor, da navede Lolu da se pojavi u Beogradu, ili da pošalje u smrt i sebe i celu svoju porodicu.
Odlučno je odbila da izda Lolu, nakon čega je cela porodica Trajković prebačena u zloglasni logor na Banjici gde su 9. maja 1942. godine ugušeni u gasnoj komori. Jedina preživela je ostala najstarija sestra Milica, magistar farmacije, koja se neposredno pre hapšenja preselila u svoj stan i pukom srećom izbegla smrt.
Od majke Milene su svi, da ne bi brinula, krili svoje veze sa komunističkim pokretom. Ostalo je zapamćeno sećanje na jedan događaj u banjičkom logoru, istinit i tragikomičan. Kada joj je islednik pokazao Lenjinovu sliku tokom saslušanja, i pitao da li zna ko je to, prostodušno i iskreno je odgovorila: „kunem Vam se u svoju decu da taj gospodin nikada nije bio u našoj kući”. Bili su uvereni da im se podsmeva.
Pismo koje je poslato sa puno ljubavi postalo je, pretpostavlja se, smrtna presuda za Slobodinu porodicu i krunski dokaz Gestapou koji je dugo pre hapšenja pratio vezu Trajkovića sa komunistima. Ono što Trajkovići tada nisu mogli da znaju, a što je bolna istina o mentalitetu ljudi u teškim vremenima, je da je njihovu porodicu i Slobodinu vezu sa jednim od najistaknutijih članova NOB-a Gestapou ocinkario neko od njihovih prijatelja ili komšija.
Lola nije dozvolio Slobodi da pođe sa njim u partizane jer je verovao da je suviše nežna za teške uslove na frontu, a da će uz svoju porodicu biti sigurna i zaštićena. Njegova odluka, doneta iz najveće ljubavi i brige, odnela je u smrt celu porodicu Trajković. U pismu koje je godinu dana kasnije poslao ocu Lola kaže:
„Mojа Slobodа, onаko mаlа i nežnа, pošlа je u smrt kаo u šetnju, sa osmehom.”
Pismo Slobodi je mnogo godina nakon Drugog svetskog rata, i tragičnih pogibija porodice Trajković i oba sina dr Ivana Ribara, bilo potresno svedočenje o svim mladostima izgubljenim u borbi za bolju budućnost i pravedniji svet. U znak sećanja na stradanje Slobodine porodice jedna ulica u beogradskom naselju Banjica nosi ime ulica Porodice Trajković.
Korni grupi je Lolino pismo bilo inspiracija za pesmu „Ivo Lola” koja se smatra jednim od najboljih ostvarenja ovog kultnog benda.
