„Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se koliko je moralno zakržljao”

Autor JugosferaKulturaKnjiževnostLjudi i događaji

Generacije koje danas odrastaju žive u društvu gde su ne samo obrazovanje, nego i kultura i moral skliznuli na polje relativiteta. Fiktivna zvanja, diplome iza kojih stoji kapital a ne naučna misao, manjak stručnosti i višak samopouzdanja ipak nisu odlika samo ovog doba, mada nam se čini da se savremenim društvom šire kao maligna metastaza.

Mnogo puta smo se uverili da su reči velikih mislilaca vanvremenske i ne predstavljaju samo istorijske zabeleške već i trajne dijagnoze društvenih anomalija. Deo knjige Kulturni obrazac: Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, pravnika i istoričara Slobodana Jovanovića (1869-1958), nosi naziv O poluintelektualcu:

   „Shvaćen u najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled svoje urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstrek za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u 'čaršijskom' smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak, i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a s oslabljenom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.

   U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar laktaroš - ovaj izraz prodro je u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.

   Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija, i da je uspeo da postane ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto 'njegovo'. Iz te svoje tekovine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće 'korupcionaš', ali neće biti sasvim svestan te činjenice: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: 'Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!'

   Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan. Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.

   Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. Nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

   Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve činjenice:

1. da kulturni obrazac predstavlja neophodnu dopunu nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti,

2. da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.”

Ako uporedimo vremensku liniju stvaralaštva Slobodana Jovanovića i političkih prilika u tadašnjoj SFRJ, jasno je da ova i slične društvene paradigme nisu bile dobrodošle u komunističkom režimu. Na revolucionarnom sudu 1946. godine, predratni rektor Beogradskog univerziteta i profesor javnog prava je proglašen za narodnog neprijatelja i u odsustvu osuđen na dvadesetogodišnju robiju, uz gubitak građanskih prava i celokupne imovine.

Preminuo je i izganstvu, u Londonu, 12. decembra 1958. godine. Njegova dela su štampana u Srbiji tek nakon 1990. godine, a konačno je rehabilitovan 2007. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu. Posthumni ostaci Slobodana Jovanovića su preneti u Beograd 2011. godine, kada je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Njegov lik se danas nalazi na novčanici od 5000 dinara.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Ljudima ne mogu udahnuti svoju ljubav i oni ne mogu da mi je vrate. Gledaju me hladno, sumnjičavo odmjeravaju opasnost koja im od mene preti i zatvoreni svakako, zatvaraju se još više na prvu neočekivanu reč, na prvi nenaviknut pokret, ili odmah napadaju, braneći se jer više vole da ubiju nego da strahuju.

Mehmed Meša Selimović

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |