Neobična priča o životu na arhipelagu Sent Kilda

08 Feb 2017
771 pregleda

Na mnogim mapama sveta ovaj najudaljeniji deo Britanskih ostrva ne postoji. Sa Hirte, glavnog ostrva Sent Kilde, poslednji stanovnik je otišao 1930. godine. Od tada, ovo je arhipelag duhova na kojem zbog jakog vetra koji duva sa divljeg severnog Atlantika i drveće odbija da raste.

Neobična priča o životu na arhipelagu Sent Kilda

Smešteno na najnižoj tački arhipelaga, na najvećem ostrvu Hirta, naselje Seoski zaliv (Village Bay) je bilo neprekidno naseljeno nekih 4000 godina. Uprkos neprijateljskoj klimi, ostrvljani su našli način da prežive uzgajajući male količine ječma, ovsa i krompira. Usevi bi često bili potpuno uništeni jakim vetrovima i poplavama slane vode, a ribolov u divljem moru nije bio moguć.

Da bi preživeli, ostrvljani su vekovima kao osnovni izvor hrane koristili divlje ptice i njihova jaja kojih je bilo u izobilju. Lov na ptice nije bio lak, ali je ta veština usavršavana vekovima. Tokom proleća i leta muškarci su se penjali uz strme litice i prikupljali jaja ptica iz gnezda. Ništa se nije bacalo. Perje ulovljenih ptica je korišćeno za punjenje jastuka i jorgana, od kože morusa je šivena obuća, a ulje iz utroba burnjaka je korišćeno kao gorivo za lampe. Ptice su bile dostupne samo tokom leta i proleća, pa su zalihe ulova skladištene za zimu u kamenim komorama, poznatim kao kleiti (cleits).

Način gradnje kuća je takođe bio poseban. Temelji koliba su ukopavani jedan metar u zemlju, da bi izdržali udare vetrova i učinili kuće toplijim. Prekrivane su slamom, a preko nje katranom i busenovima zemlje. Kako malobrojna stoka ne bi mogla da preživi zimu u stajama, tokom zime su živeli u kućama sa ljudima. Izmet stoke nije izbacivan, već je širen po podovima kuća kao primitivna toplotna izolacija.

Retki posetioci ostrva su bili postiđeni nehumanim uslovima u kojima je živelo lokalno stanovništvo, pa su neki od njih pokrenuli inicijativu da se na ostrvo dopreme moderniji građevinski materijali i sagrade pristojnije kuće. Međutim, već prva zimska oluja je odnela krovove i slupala prozore i vrata novih kuća, pa su se ostrvljani vratili svojim, tzv. crnim kućama.

Sredinom XIX veka počeli su da dolaze turisti, a mali broj ostrvljana je dobio priliku da prvi put u životu ode do Škotske, svoje matične zemlje. Kontakt sa spoljnim svetom je učinio da postanu svesni svog primitivnog načina života. Počeli su sa uvozom hrane, goriva i građevinskog materijala, ali se život na ostrvu nije značajno popravio jer su postali zavisni od robe koju nisu mogli da priušte. Za vreme Prvog svetskog rata na ostrvu je bio smešten deo Kraljevske mornarice, što je donelo prvi period blagostanja u istoriji. Sa završetkom rata vojska se povukla, a samim tim su prestale redovne isporuke pošte i hrane. Više od svega stanovnicima je nedostajala dobra medicinska nega koju im je vojno medicinsko osoblje pružalo tokom rata.

Konačnu odluku o napuštanju ostrva stanovništvo je donelo 1930. godine, nakon tragične smrti mlade žene od upale slepog creva koju nisu uspeli da na vreme dopreme do bolnice na kopnu. Peticiju za organizovano preseljenje sa ostrva udaljenog od kopna 64 kilometra, koja je upućena državnom sekretaru Škotske, potpisalo je 20 predstavnika stanovnika ostrva.

U peticiji su naveli da je u prvim decenijama XX veka nedostatak sredstava komunikacije, medicinske pomoći i obrazovanja naterao veliki broj mladih ljudi da napuste ostrvo. Bez njih, pisali su preostali ostrvljani, nema ko da čuva ovce, tka vunu i brine o starima. U zahtevu ističu da ne traže da budu preseljeni na jedno mesto i sačuvaju svoju zajednicu, jer su svesni da je to nemoguće i zahvalni na dosadašnjoj pomoći, ali da zbog ugroženosti gole egzistencije mole da budu pojedinačno preseljeni na mesta gde mogu da nastave svoj život.

Preostalih 36 stanovnika arhipelaga Sent Kilda evakuisano je i naseljeno na kopno 29. avgusta 1930. godine. Ostali su samo tragovi ljudske civilizacije, stari preko 7000 godina, u iskopinama koje su otkrivale kamene alate iz doba neolita i humke iz bronzanog doba. Tokom prolaska preko ostrva, Vikinzi su u IX i X veku ostavili svoje mačeve i nakit, a tri kapele iz XVII veka svedoče o zajednici kildskih lovaca koja je u to vreme brojala skoro 200 ljudi.

UNESKO je 1986. godine uvrstio Sent Kildu na listu svetske baštine, na kojoj se danas nalaze samo 24 mesta na planeti koja imaju status svetske baštine od izuzetnog prirodnog i kulturnog značaja.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru