Najomiljenija kuća u Sijetlu

Najomiljenija kuća u Sijetlu

Između zdanja Trader's Joa i LA Fitness centra u naselju Ballard u Sijetlu leži - koliba. Kuća stara više od sto godina pripadala je Edith Macefield, ženi koja je decenijama odbijala da za neverovatnih 1,000,000$ proda svoju neuglednu kuću investitorima koji su gradili nove poslovne centre na širem području ovog naselja.

Edith je nastavila da živi u svojoj kući, koju je kupila 1950. godine, čak kada su je opkolili visoki betonski zidovi. Dok su kranovi iznad njenog krova pravili nesnosnu buku, ona bi jednostavno pojačala ton na TV-u. Ostala je zapamćena njena izjava: „Preživela sam II svetski rat, meni buka ne smeta“. Znatiželjnim novinarima, koji nisu mogli da shvate njene motive za takvu nepokolebljivost, je jednostavno obrazložila svoju odluku: „Ne želim da se selim. Niti mi treba novac, niti mi išta znači“.

Iako su mnogi njenu odluku da se ne pokori sili krupnog kapitala smatrali za lični revolt protiv enormnog bogaćenja pojedinaca, čini se da nove komšije gospođi Mecefield uopšte nisu smetale, niti je imala išta protiv njih. Ona jednostavno nije želela da proda svoju kuću, a na ono što ljude obično na kraju opredeli za rešenja koja im nisu srcu bliska - moć novca, bila je potpuno imuna.

Kako je decenijama postepeno ostajala bez starog komšiluka, jer su vlasnici redom kuće prodavali investitorima, Edith je prijatelje našla u novim komšijama, vlasnicima objekata i radnicima koji su svakodnevno boravili na gradilištima. Oni su joj bili pomoć i podrška u trenucima kad joj je trebao prevoz do lekara, teži radovi u kući, veće nabavke i slične komšijske usluge. Brojni građani Sijetla su godinama dolazili da upoznaju Edith i da se uvere da ona zbog svojih odluka ne trpi pritiske i neprijatnosti. Nikada nije imala nijednu zamerku na neobične komšije.

Edith Macefield je preminula 2008. godine. Mnogi su tek tada saznali da je ona tajanstvena Domilini, autorka ne previše poznatog, ali ambicioznog romana od 1,138 strana „Gde je počelo juče“, objavljenog 1994. godine. Svoju kuću je ostavila Barryu Martinu, glavnom nadzorniku građevinskih radova poslovnog kompleksa u kojem je živela, a kojeg je poznavala vrlo kratko. Možda je to bio njen način da se ogradi od uzvišenih stavova koje su joj pripisivali, a koji nikada nisu bili njen motiv. Edith nije bila antiglobalista, samo je nije bilo moguće kupiti. Simbolično, u njenoj kući je sada Centar za obuku trgovaca nekretninama, a ništa sem novih prozora i kupatila nije izmenjeno.

Novi vlasnici planiraju jedan zanimljiv projekat koji će sačuvati sećanje na Edith, ženu čije je motive da ne proda svoju kuću samo ona znala, a koju je svet bez njene volje i želje proglasio za sibol borbe protiv globalizacije i dominacije krupnog kapitala. Legendarna kuća će biti izdignuta na sprat i sačuvana u stanju u kojem je sad, a ispod nje će biti otvoren prostor za druženja i lokalna okupljanja.

izvor: Mnogo simbolike u maloj kući, Edith Macefield, 1921-2008

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

  •  
    Sopček Đura
    23 March 2015

    HOME, SWEET HOME!

    Odgovori

Preporučujemo

Poslednji kvizovi

Poslednji postovi

Arhiva članaka

<
2017
>
<
Januar
>
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

Poslednji komentari

Misao dana

Svaki čovjek je misterija. Možemo biti uvjereni kako nekoga znamo u dušu, a zapravo znamo samo onoliko koliko je on želio, koliko dopustio da znamo. Nema li svako neki, samo svoj unutarnji svijet u koga se povlači da bi se napojio novom snagom, ljepotom tugom, oživio davnu čežnju, raspirio zapretanu strast, vratio nadu da osim kaskanja u svakodnevnici postoji još nešto.

Nura Bazdulj-Hubijar

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru