Dan planete Zemlje

Autor AktuelnostiSvet

Dan planete Zemlje se širom sveta obeležava 22. aprila. Praznik ustanovljen 1992. kada je na konferenciji UN o životnoj sredini u Rio de Žaneiru usklađen dugoročan program za promociju održivog razvoja, ima za cilj edukovanje i motivisanje građana da se uključe u borbu za očuvanje planete kroz zaštitu prirode.

Dan planete Zemlje je utvrđen na 63. zasedanju Generalne skupštine UN 1992. kao dan kojim se ističe zavisnost čoveka od planete i njenih eko sistema, ali i kao dan koji omogućava ljudima da se ne osećaju samo kao stanovnici svog grada ili sela, već kao stanovnici čitave planete.

Svetski fond za zaštitu prirode je upozorio da koristimo 50 posto više kapaciteta od onih koje Zemlja može trajno da proizvodi i ako po tom pitanju hitno nešto ne preduzmemo, do 2030. nećemo imati više šta da eksploatišemo. Neracionalno korišćenje prirodnih bogatstava ozbiljno preti da ljudski rod dovede do samouništenja.

Opasnost koja preti životu na Zemlji je nastala usled naglog razvoja industrije i porasta potrebe za energijom, koje su dovele do ispuštanja ogromnih količina otrovnih supstanci u atmosferu što je veoma štetno za živi svet: ljude, životinje, ekosisteme i prirodne resurse od kojih svi živimo. Usled povećanja broja stanovnika, sve veći problem su i nehigijenske divlje deponije. Poslednjih sto godina Zemlja je doživela veće zagađenje nego milionima godina unazad.

Neodgovorno ljudsko ponašanje dovelo je do klimatskih promena, do efekta staklene bašte, do globalnog zagrevanja, do nestajanja mnogih biljnih i životinjskih vrsta sa lica Zemlje.

Više od milijardu ljudi širom sveta, svake godine 22. aprila učestvuje u raznim manifestacijama i akcijama, ističući da je Zemlja divna i da je treba čuvati, a u isto vreme mnogi od njih klimatske promene doživljavaju kao topljenje lednika i porasta nivoa mora koje se dešava tamo negde u svetu i koje, pošto ih lično ne dotiče, i nema neke bitne važnosti za život. Upravo te klimatske promene predstavljaju ozbiljnu pretnju Zemlji pa samim tim i čovečanstvu.  

Zdravlje naše planete se može povratiti pre svega kroz:

1. stvaranje uslova za održivi razvoj

2. očuvanje bioloških raznovrsnosti

3. štedljivo korišćenje prirodnih resursa

4. korišćenje onih izvora energije koje mogu da se obnove

5. pravilnim odlaganje smeća i reciklažom

Imamo samo jedan dom. Umesto da nastavimo da vršimo nepodnošljiv pritisak na njega, moramo da učinimo sve kako bismo ga spasili. Svi zajedno snosimo odgovornost. Vreme je da umesto da ostanemo deo problema, pokušamo da postanemo deo njegovog trajnog rešenja.  

Ovu planetu nismo nasledili od roditelja, nego pozajmili od svoje dece.

Daleke 1854. godine, poglavica Seattle je održao govor na skupu u današnjem gradu Seattle, a ticao se pitanja prodaje domorodačke zemlje doseljenicima. Poglavica je govorio jezikom lushootseed, koji je malo belih ljudi moglo da razume. Zato su verzije ove poruke brojne, ali je suština ista. Danas je jedan od dana kada treba da se podsetimo ove velike istine o prirodi i mestu čoveka u njoj:

“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas. Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana.

Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka. Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici.

Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš. Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari.

U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo… Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom. Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.

Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano. Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga.

Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo! Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja.

Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom. Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više. Gde je orao? Odleteo. Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak.”

 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Komentari:

Ostavi novi komentar
Sopček Đura, 03.06.2015.
Poglavica Seattle je dete Majke Prirode kao i svi mi! Međutim, njegova KULTURA, za razliku od naše, je nešto što beli čovek ne nosi u svom srcu! Pre jednog veka, osvajajući divlji Zapad, Indijance smo nazvali divljacima!? Danas smo počeli da shvatamo ko je pravi divljak!? U četvrtoj deceniji svog života, osetio sam zov Majke Prirode i pobegao iz rodnog grada. Koliko mi to dozvoljavaju životne okolnosti, trudim se da živim u skladu s Prirodnim zakonima!? Recidivi tehnologije ostaju deo mog života. Na moju sreću ili žalost, pokazaće vreme... Život u velikom gradu definisao sam rečima: Nema veze što je buka, bar je zagađeno! Umesto saobraćajnog kolapsa, gradske buke i gasovitog vazduha, naučih se da osluškujem ptice, žabe, insekte...Udišem čist vazduh u neopisivoj tišini! Družim se sa prepelicama, papagajima, psom, lešnicima, povrćem i cvećem. Naravno, moja bolja polovina je, takođe, deo ove priče... Bez nje, sve ovo izgubilo bi smisao! Ovakav način svakodnevnog postojanja na Majci Planeti, ja nazivam: ŽIVOT !!! Moja duša je, konačno, našla svoj mir!
Odgovori
Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Uz velikog čoveka često idu i velike greške.

Thomas Man

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |