U prvom polugodištu ove školske godine, samo u beogradskim srednjim školama je prema procenama prosvetara bilo 12 miliona izostanaka sa časova od kojih je 11 miliona opravdano.
Izostaju dve grupe učenika: oni koji ostaju kod kuće da uče kako bi dobili bolju ocenu iz predmeta, što roditelji tolerišu i pravdaju, i oni koji beže jer ih povuče društvo a u školi im je dosadno.
U junu 2011. godine objavljeni su zapanjujući podaci po kojima su đaci u srednjim školama imali neverovatnih 48 miliona izostanaka, što je značilo da je svaki učenik te školske godine izostao sa 160 časova. Očigledno Zakon o osnovama obrazovanja, koji je tada izmenjen u cilju da se ovaj problem reši i da se stane na put bežanju sa časova, nije dao očekivane rezultate. Postavlja se pitanje, da li se ovaj problem i može rešiti jačim sankcijama prema učenicima ili treba otkriti uzrok koji dovodi do toga da đaci zaobilaze učinoice?
Bežanja sa časova je uvek bilo, ali šta se promenilo pa da je broj izostanaka postao alarmantan?
Nekada su sa časova bežali isključivo loši učenici. Danas, podjednako beže svi. Nekada su školarci mogli sami da nauče gradivo koje se od njih očekuje. Danas je gotovo nemoguće postići odličan uspeh ukoliko učenici nemaju privatne časove iz nekoliko predmeta. Nekada se znalo da tokom jedne nedelje ne mogu da imaju više od jednog pismenog i jednog kontrolnog zadatka. Danas se često događa da istog dana imaju nekoliko provera znanja najavljenih samo par dana ranije. Roditeljima nekada nije padalo na pamet da svojoj deci pravdaju časove ukoliko za to zaista ne postoji opravdan razlog. Danas roditelji zajedno sa svojom decom prave strategiju izostanaka, kako bi deca savladala preobimno gradivo.
Očigledno da problem ne leži u đacima i njihovim roditeljima, već u lošem i neorganizovanom školstvu, preobimnom i neprilagođenom gradivu, kao i dosadnim predavanjima sa kojih deca ne ponesu potrebno znanje. Ukoliko na jednom pismenom zadatku, od 30 učenika slabe ocene dobije njih 25, da li su za to kriva deca ili je problem u lošem profesoru? Da li će škole koje vode po izostancima, problem rešiti tako što će oštrije kažnjavati učenike, čak ih i izbacivati, ili će preispitati svoj kolektiv i otkriti grešku u samom sistemu i načinu rada? Hoće li sakrivanje broja izostanaka i smanjena ocena iz vladanja rešiti problem? Povećanjem ili smanjivanjem dozvoljenog broja neopravdanih će se zaustaviti bežanje? Očigledno je da neće.
Alarmantan je podatak da odlični učenici, uz punu podršku svojih roditelja, moraju da prave strategiju kako da dođu do što boljih ocena u užasno teškom sistemu ocenjivanja. Znajući da od njih ne zavisi reforma školstva, oni se snalaze kad je ”gusto”. Roditelji svesni da je nemoguće da deca svakog dana budu brilijanto spremna iz 5 predmeta, odlučuju da je bolje da deci pravdaju izostanke, nego ih poslati na čas da pokvare ocene koje je kasnije gotovo nemoguće ispraviti. To vreme kad su “pobegli iz škole”, odlični učenici ne provode na ulici, već ga koriste za učenje gradiva koje nisu uspeli redovno da savladaju. Nadležni su problem koji očigledno postoji shvatili, a pokušavaju da ga reše tako što će im onemogućiti dobro uhodan sistem snalaženja, dok pred pravim uzrokom izostajanja sa časova izgleda svi zatvaraju oči.
Školske vlasti nemoćno krše ruke svaljujući krivicu na učenike i roditelje koji podržavaju nesavesno ponašanje svoje dece, dok im kolegijumi i školski odmori služe za razmatranje ponuda turističkih agencija koje nude dobre provizije za ekskurzije i rekreativne nastave. Pitanja za njih: Koliko vas je, po ugledu na neke uređenije školske sisteme, podelilo svojim učenicima svoj nastavni plan prvog dana školske godine, u kojem ih obaveštavate šta se očekuje da savladaju u modulu koji predajete? Da li ste im u tom hipotetičkom pokušaju saradnje ukazali nakon kojih tema treba da očekuju kratke testove, usmeno ispitivanje ili pismene zadatke? Da li razgovarate sa svojim kolegama? Da li ste spremni da sarađujete, i pomerite provere znanja svojih učenika ukoliko su u tom periodu zatrpani obavezama? Čemu služe razredne starešine, ako ne tome da se izbore da školovanje onih koje vode ne bude nesavladiva trauma, nego uzbudljivo usvajanje novih informacija?
Dok god vam je osnovni način za smirivanje svih vidova negodovanja vašeg razreda “vadite dva lista iz sredine, imate test!”, možete očekivati da će i učenici i roditelji ići linijom manjeg otpora, po sistemu “kad mečka naiđe, lezi i pravi se mrtav dok ne prođe.” Dok se sistemski ne reformiše naše školstvo, već se u zakon unose samo odredbe o kaznenim merama prema učenicima, suštinski problem se neće rešiti a škola će za njih ostati ustanova koju doživljavaju kao veliku "mašinu za mlevenje mesa", poput glavnog junaka filma “The wall”.
