Viktorijini vodopadi, svetsko čudo „dima koji grmi”

18 Nov 2016
Autor Mirjana
1282 pregleda

Mosi-oa-Tunya (dim koji grmi), nazivalo je domorodačko stanovništvo juga Afrike na granici Zambije i Zimbabvea strahovitu silu vode na reci Zambezi mnogo pre nego što je do nje došao škotski misionar i istraživač Dejvid Livingston.

Viktorijini vodopadi, svetsko čudo „dima koji grmi”

U potrazi za putem do obale Atlantika koji bi otvorio rutu trgovine i omogućio hrišćanskim misionarima da stignu do srca Afrike, Dejvid Livingston je za čudesne vodopade čuo tokom svoje prve posete oblasti Linjanti 1851. godine. Zabeležio je njihov položaj, koji se našao na mapi londonskog kartografa W.D. Kolija objavljenoj 1852. godine, dve godine pre nego što je Livingston stigao do vodopada.

Polovinom novembra 1855. godine kada su temperature postale prijatnije od oktobarskih 45°C u hladu, Livingston je u pratnji Skeletua, mladog poglavice Makoloka, i njegovih 200 ljudi krenuo kanuima put obale Mozambika. Iz daljine se začuo snažan zvuk grmljavine koju su proizvodili vodopadi, a njihov stub isparenja se podizao do neba i video sa udaljenosti od 10 km. Livingstonova ekspedicija je 17. novembra 1855. godine pristala kod malog ostrva, danas poznatog kao Livingstonovo ostrvo, na samom rubu vodopada.

Različita tumačenja njegovog dnevnika dovela su do malog neslaganja istoričara u smislu tačnog datuma otkrivanja vodopada, koji je svakako između 16-18. novembra. Taj podatak, zapravo, i nije previše bitan. Mosi-oa-Tunya vodopadi su postojali mnogo pre Livingstona, pa mnogi njegovo „otkriće” smatraju nepotrebnim veličanjem dana kada je ovu prirodnu lepotu prvi put ugledao beli čovek. Njegove zasluge su svakako značajne, jer je živo svedočenje o jednom od najvećih čuda prirode na svetu prvi doneo u Evropu i pokrenuo seriju istraživanja u regionu vodopada.

Prizor koji je Livingston zatekao je bio nestvaran. Vodopadi su bili dvostruko veći od Nijagarinih i smešteni na mestu gde je širina reke Zambezi dostizala 1700 metara. Voda je padala niz oštru liticu dubine 108 metara strahovitom snagom i brzinom od 935m3/s. Iznad njih se do neba podizao debeli sloj raspršene vode i magle, ono što su domorodačka plemena nazivala „dimom koji grmi”.

Livingston je u svojim dnevnicima zapisao da je u tom trenutku osetio strašan nemir i nelagodu. Legao je na samu ivicu ostrva. Gledajući sa ruba vodopada ogroman kazan ispod, u izmaglici vode je video duge. Masa vode koja je padala sa stena izgledala mu je kao sneg koji je sanjao tokom vrelih afričkih dana. Opčinjen najlepšim prizorom koji je video u životu napravio je, kako je kasnije rekao, svoj jedini vandalizam. U koru drveta na ostrvu je urezao svoje inicijale.

U čast britanske kraljice Viktorije, najveću površinu vode u padu na svetu nazvao je Viktorijini vodopadi.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru