Nasilje nad ženama

Autor AktuelnostiPorodica

Dokumentarni film „Žene koje su ubile svoje nasilnike“ baziran je na ispovestima žena osuđenih za ovu vrstu zločina. Autori filma, Izabela Kisić i Zlatko Paković snimili su u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava, priče osam osuđenica iz ženskog zatvora u Požarevcu. Različitih starosnih i socijalnih grupa, neke od njih su u ranim dvadesetim, a neke imaju više od osamdeset godina.

Film je rezultat velikog istraživanja, u kojima se došlo do uznemiravajućih podataka vezanih za nasilje na teritoriji Srbije. Rang lista Njusvika, u kojoj se vidi da je Srbija na 145. mestu od 165 zemalja u svetu nam možda kao brojka ne govori mnogo, međutim podatak da čak 54 odsto žena trpi neko porodično nasilje teško da može da nas ostavi ravnodušnima. To je svaka druga žena.

Ankete srednjoškolaca u šest gradova Srbije su dale podatak da svaki deseti srednjoškolac smatra da žene treba povremeno tući. (!?!) Žene, glavni akteri pomenutog filma, izašle su u susret sociolozima otvoreno govoreći o svojim životima i svemu onome što je prethodilo, pa da od žrtava postanu ubice. Sem osuđenica, sagovornice u dokumentarcu su i ekspertkinje koje poručuju da je pomoć potrebna i ženi žrtvi i nasilniku, te da društvo mora da deluje preventivno. Ko su žene koje „dižu ruku“ na svoje muževe? Da li je moglo biti i drugačije? Gde je država zatajila? To su samo neka od pitanja na koje film pokušava da odgovori.

Da li je ovo “privatna stvar” i problem koji se rešava “u kući” ili je globalni problem gde zakon mora sankcionisati nasilnike?

Možda neko smatra da je ovo preterivanje i još jedna borba za “ženska prava”. Međutim, nije. Borba za goli opstanak i život sa jedne strane i borba za prava su dve različite stvari. U patrijarhalnom društvu smatra se da je nasilje u porodici privatna stvar, a ukoliko u tragičnom raspletu žena ubije muža nasilnika ili partnera, slučaj se u pravosuđu obično tretira kao hladokrvno ubistvo. Sindrom „pretučene žene“ iz anglosaksonskog prava u Srbiji ne postoji, odnosno sud im nasilje koje su trpele ne uzima kao olakšavajuću okolnost. U velikom broju slučajeva su i neadekvatne odbrane koju neke od osuđenica imaju tokom procesa. Advokati u određenom broju slučajeva čak savetuju optužene da uopšte ne pominju da su trpele nasilje, kako ne bi bile optužene za ubistvo s predumišljajem. Ima i slučajeva u kojima postoji potpuno nerazumevanje suda, kada recimo sutkinja pita ženu, zašto se nije sklonila od nasilnika u drugu sobu kada je videla da se sprema da je udari. Kontakt sa decom dozvoljen im je dva do tri puta godišnje. Kao po pravilu, odbijaju im se molbe za uslovni otpust nakon izdržane dve trećine kazne. Predsednik države je od 2004. godine samo jednoj smanjio kaznu za dve godine. Centri za socijalni rad ne raspituju se za ove žene, što odgovara društvenoj klimi u celini.

Sandra Špeh-Vujadinović, psiholog, napominje da su te žene živele pod konstantom kontrolom, prepuštene na milost i nemilost nasilnicima, te da je to životno iskustvo za koje niko nije pripremljen. Vanja Macanović, advokat, pak upozorava da „sistem mora da reaguje odmah“, a ne kada se tragedija već desi. Da bi to bilo moguće, žena mora da ima siguran plan za bekstvo od nasilnika. „Siguran plan je zadatak insititucija kada dobiju prijavu o nasilju nad ženama. Na prvom mestu moraju da se koordiniraju Centar za socijalni rad, policija i tužilaštvo“, ističe ona. Macanovićeva navodi česte primere iz medija, gde sistem ili nije reagovao blagovremeno i adekvatno na prijavu nasilja, ili su se svi pravili da nasilje ne vide, iako su znali da postoji. Tanja Ignjatović, psiholog, takođe dodaje da reakcija insituticija nije uvek adekvatna, da reakcije Centra za socijalni rad, policije i tužilaštva nisu povezane. Ona ukazuje da čak i kad žene koje u dugom periodu trpe nasilje, odu kod lekara po pomoć, njima se prepisuju lekovi, recimo za smirenje. Nada Sekulić, antropolog, ukazuje da postoji i politički kontekst transformacije srpskog društva gde se u određenim fragmentima teži crkvenoj organizaciji društva koja pojačava podređeni i patrijarhalni položaj žene.

Ukoliko u najskorije vreme Skupština Srbije potpiše i ratifikuje Konvenciju o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i porodičnog nasilja, koju je do sada potpisalo 17 evropskih zemalja, mogli bismo da se pohvalimo kako postajemo ozbiljna evropska država. A da li će potpisivanje tog dokumenta smanjiti stopu nasilja nad ženama u Srbiji? Stručnjaci tvrde da hoće! Konvencija obuhvata i ostale oblike nasilja nad ženama, kao što su prisilan brak, genitalno sakaćenje žena, različite vrste fizičke i psihičke torture nad ženom, silovanje kao krivično delo. Sada se u kategorizaciji silovanja polazi od toga da se ono definiše kao “nedostatak pristanka”, a ne kao prisila.

Na žalost, u Srbiji se ne ide u susret događajima. Prilikom poslednje izmene Krivičnog zakonika, nisu usvojena rešenja koja su saglasna sa ovom konvencijom, a država pokazuje da ima različite standarde u zaštiti prava prema različitim ciljnim grupama, prvenstveno prema ženama i deci. Takođe, i dalje postoje predrasude na ovu temu, nema dovoljno novčanih sredstava kojima bi bile podržane aktivnosti, a lokalne mreže institucija i organizacija za podršku ženama sa iskustvom nasilja su nedovoljno razvijene i ranjive. Da ovo nisu tek isprazne priče i feministička borba za “ravnopravnost polova”, već zaštita od nasilja, pokazuju statistički podaci:

  • Svaka treća žena u Srbiji je žrtva fizičkog nasilja u porodici
  • Svaka druga žena u Srbiji je žrtva psihičkog nasilja, a svaka četvrta je bar jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici
  • Svakog trećeg dana u crnim hronikama dnevnih novina u Srbiji izveštava se o delu koje je posledica nasilja u porodici
  • Policiji se u Srbiji prijavljuje samo 16,5% slučajeva nasilja u porodici
  • U 25% ispitanih slučajeva nasilje se ponavljalo više od pet puta
  • U 18% slučajeva, sem žene, zlostavljani su i drugi članovi porodice
  • Čak 7,4% nasilnika koristi oružje ili oruđe kojim može da zada teške telesne povrede
  • U 74,8% slučajeva nasilja nad ženama nasilnik je njen sadašnji ili bivši muž, a u ostalim slučajevima to su očevi, majke, deca…

Zašto se žene vraćaju nasilnicima?

  • verovanje da će se on promeniti, popraviti i prestati s nasiljem
  • verovanje da će pristati na lečenje i da će sve biti u redu
  • samozavaravanje u funkciji arhetipa žrtve i brige za druge
  • nemogućnost da žena nekuda ode
  • nemogućnost da postane ekonomski nezavisna
  • nemogućnost da svoj život sredi u kratkom vremenu, bega od nasilnika, da se oporavi i da isplanira budućnost
  • ne želi opteretiti roditelje ili blisku rodbinu problemom nasilja
  • emocionalna ucena - strah (od nasilnika, od života, od nove situacije, od bezizlazja)
  • strah za sigurnost i sudbinu dece
  • strah od smrti
  • odsustvo podrške društvenih ustanova od kojih traže pomoć
  • pritisak šire okoline, rodbine, patrijarhalni okvir, društvena norma

U svetu je na svakih 10 minuta jedna žena izložena fizičkom zlostavljanju od strane muškarca. A o tome kako izgleda život žene pokorne žrtve govore isposvesti osuđenica, koje su prikazane u filmu sa početka članka. Ovde su navedeni samo delovi njihovih ispovesti.

- Tukao me po leđima, po nogama, tamo gde se ne vidi. Ako me neko zove telefonom, sledi lomljava i batine. Ako zakasnim pet minuta s posla, isto. – Uđe na vrata i krene odmah da tuče mene ili decu, ne znam zašto. – Jednom je igrao ruski rulet nada mnom. Bilo je da li će metak opaliti ili ne. – Teško mi je, nosim ga na duši, ali teško je i ono što je on meni radio. – Uhvati me za gušu pa mi udara glavom o fasadu kuće. Na levo uvo uopšte ne čujem. – Mnogo puta mi je uperio pištolj u glavu, tukao me pesnicama, išla mi je krv iz nosa, iz uha. – Počeo je da me zlostavlja i seksualno, a posle uzimao i novac. Bila sam primorana da uzimam kredite jer mi je pretio da „imam lepu ćerku“. – Prijavljivala sam ga policiji, ali sve se završavalo na upozorenjima. Zapretio mi je da više ne zovem jer „znam šta mi sleduje“. – Čuli su da me maltretira, znali su mnogi, ali neće niko da se meša. – Rešila sam da privedem kraju, da prijavim, ali mi je policajac, verujem dobronamerno, savetovao: Mi ćemo ga tri meseca držati, istući ga dobro, ali on će kad izađe, strahovito da vam se osveti. – U tom trenutku drugo rešenja kako da izađem iz tog pakla nisam videla. To je bila sekunda, trenutak. – Došao je, počeo da psuje, sve da vređa, oca majku, mene, decu, sve… Pošao do sudopere po nož da me ubije. Otkud ono drvo, ne znam… Ja uzmem to drvo, pa na njega. Više je bilo kraj, više stvarno… Žao mi je, teško mi je, na duši ga nosim. Jako je teško tako ruku dići i tako nešto učiniti, ali šta je on radio sa mnom, to je još teže. – Ja više nisam osećala svoj identitet. Mislim da me to najviše odvelo u neko loše psihičko stanje koje je na kraju rezultiralo ovom neizbežnom tragedijom. Kad se to desilo, osetila sam veliko olakšanje. Nisam znala da li je živ ili ne, ali sam znala da bar tog trenutka neće moći ništa da uradi nikome – deci, meni, mojim roditeljima. – Odustala sam kad mi je policajac rekao: Osvetiće vam se kad izađe.

Nažalost, nasilje u braku i u porodici je mnogo češće nego što mislimo, po posledicama mnogo nepovoljnjije nego što prepostavljamo i mnogo manje sankcionisano nego što bi zdrav razum i stručni argumenti nalagali. Zar treba da tema kao ova bude i danas “tabu”, i da kao društvo ostanemo “slepi” na vapaj žena koje tu negde žive oko nas i koje mogu biti naše majke, bake, sestre?

U novinama srpske Patrijaršije piše: U svetlu 14. besede Svetog Grigorija Bogoslova možemo govoriti o već postojećem „hrišćanskom feminizmu“. Naime, autor u ovoj besedi ustaje protiv rimskog prava koje je obuzdalo ženski pol a muškom dalo potpunu slobodu. Prema tadašnjem rimskom pravu, ako žena učini preljubu, ona podleže strogom osuđivanju, a muž ne podleže istoj osudi. Na ovom mestu svetitelj uzvikuje: „Ja ne prihvatam takvo zakonodavstvo!“ i dalje veli da su muškarci bili zakonodavci, pa je zato zakon uperen protiv žena. Uz ovakve primere, i mi smo danas pozvani da se usprotivimo svakoj nepravdi koja je prisutna u društvu i da ne ćutimo, već jasno i glasno kažemo ono što nam je na savesti. U duhu ove besede, i u hodu ka novom feminizmu, koji će podjednako vrednovati oba pola završavamo rečima Svetog Grigorija Bogoslova: „Isti je Tvorac muža i žene, isti su prah i oboje su jedno obličje; jedan je i isti zakon za njih, jedna je smrt, jedno je vaskrsenje; na isti način se rađamo od muža i žene… Oboje ih spasava Hristos svojim stradanjima. Radi muža on je postao telo, ali isto tako i radi žene. Radi muža je umro, ali se i žena spasava tom smrću. Hristos je od semena Davidovog, ali on se rađa i od Djeve – to je takođe čast ženama!“

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Komentari:

Ostavi novi komentar
Danijela, 10.04.2014.
Mislim da bi neke zenske organizacije morale po hitnom postupku da se prestroje i reorganizuju u vezi sa svojim delovanjem vezanim za sprecavanje nasilja nad zenama u Srbiji, jer je situacija do te mere alarmantna da nijedna institucija ne ume da se nosi sa tim ni na jedan nacin osim da ignorise problem, sve do tacke dok zena u samoodbrani ne ubije skota koji je dugi niz godina dehumanizuje. E tu se javlja namocnija i najkorumpiranija institucija da je brze bolje osudi na sto vecu kaznu. Zastrasujuce!
Odgovori
Svetlana, 11.04.2014.
Nažalost, odnos države prema civilnim organizacijama koje se bave pravima žena nije ništa bolji od onog koji ima prema ženama žrtvama nasilja. Ignorisanje, nipodaštavanje i nezainteresovanost. Ni postavljanje boljeg zakonskog okvira ne bi tu puno pomoglo, sve dok se svest ljudi ne promeni. A to ide malo teže.
Odgovori
Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Biti zaljubljen ne znači nužno i voleti. Biti zaljubljen je određeno stanje; voleti je čin. Stanje podnosimo, za čin se odlučujemo.

Denis de Rougemont

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |