Živan Saramandić (2. april 1939 -30. januar 2012) svoju opersku karijeru započeo je kraljevski, kao Kralj Egipta u Verdijevoj Aidi, a otišao je pripremajući se za ulogu Velikog inkvizitora u, takođe Verdijevom, Don Karlosu. U saopštenju njegovog Narodnog pozorišta, tada je pisalo:

Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, nastupao je na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšoj teatra i Karnegi Hola. Pevao je i na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu...

Vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama kao i ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina sa kojima je u SSSR-u imao preko 500 koncerata.

Dugi niz godina nastupao je solo recitalom „Toržestvo Šaljapinu” na Sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Dobitnik je velikog broja značajnih nagrada kao i Posebnog priznanja za doprinos kulturi Republike Srbije.

Njegova impozantna pojava bila je u savršenom skladu sa moćnim glasom, a izražena emotivnost dar koji mu je omogućio da na sceni do tančina nijansira ljubav i patnju jednako dobro kao herojstvo i snagu. Takav ljudski i umetnički okvir učinio je da njegova interpretacija uvek bude van svake sumnje, a uloge žive i uverljive. Živan Saramandić je na sceni postajao ono što peva, ali dela i uloge nikada do kraja ne otkrivaju ličnost umetnika. Nju kriju životne priče, sećanja i iskustva.

Čovek, a ne lavlja koža

Svoj umetnički put nije mistifikovao, voleo je da priča o svojim počecima kada je kao student ekonomije pevao po kafanama, ali i o poznanstvu sa viđenim komunistima i jedinom privilegijom u životu koja mu je otvorila vrata pozorišta, tada zapečaćena za „estradu”.

U godinama promena, kada su se mnogi umetnici ograđivali od svojih nastupa pred jugoslovenskim maršalom i njegovom svitom, Saramandić je sa ponosom pričao o poznanstvu sa Titom i njegovim sugestijama da se „mane ekonomije i posveti operi”. Rušio je mnoge mitove o komunističkoj diktaturi kroz prisećanje na svoja česta gostovanja na Belom dvoru, uprkos činjenici da je otvoreno podržao demonstrante 1968. godine, a iz Partije bio izbačen zbog neplaćanja članarine. Verovao je da je naklonost vrha države stekao baš zbog toga - „nikada nisam bio lavlja koža, znate, oni što legnu pred Tita sa razjapljenim čeljustima ne bi li prešao preko njih.”

Uprkos neverovatnom talentu i glasu školovanom kod Zdenke Zikove, mladi apsolvent ekonomije nije imao pristup čak ni audiciji u Narodnom pozorištu. Kardelj mu je učinio uslugu, zamolivši komisiju pozorišta da ga samo sasluša. Pristali su, dočekala ga je puna sala vrsnih umetnika - došli su da ga ismeju, a ispratili su ga uz ovacije. Pevao je Borisa Godunova dvanaest godina, i tek tada dobio status prvaka opere. Smatrajući da su Nacionalni teatar i opera neodvojivi organizam, koji predstavlja istorijsko nasleđe jednog naroda, godinama se na čelu organizacije Opera na Trgu borio da se za nju nađe mesto u srcu Beograda. Njegovu viziju su delili mnogi umetnici i najznačajnije arhitekte prestonice, ali je glas profita u nemilosrdnom arčenju najunosnijih gradskih lokacija nadjačao glas vizionara.

Ideologija u srcu i delu

Samo veliki ljudi imaju sposobnost da žive u miru sa ideologijama u koje iskreno veruju, a koje su se ogrešile o njihove porodice. Jak i složen gen Saramandića nastavio je da živi u ovom izuzetnom čoveku. Pamtio je dan kada je njegovom dedi, kod koga je odrastao, posle rata oduzet porodični šljivar. Pamtio je i tihu satisfakciju mudrog starca kada je tada već tuđi šljivar jedini ostao pošteđen od napada gubara, jer iskusni domaćin je dobro znao gde treba da ga podigne. Iz porodičnih priča je pamtio oca koji je podlegao povredama zadobijenim u bombardovanju Beograda 1941. godine, nakon što je odbio lečenje koje su mu ponudili nemački lekari. Nikada nije zaboravio brigu komunista za posleratnu siročad.

Njegova ljubav prema Rusiji prevazilazila je okvire svake ideologije. Bio je opčinjen moralnim kvalitetima ruskog naroda, nastalim iz neobične mešavine pravoslavlja i osećaja za socijalnu pravdu. Divio se njihovoj istrajnosti u borbi za opstanak pod stalnom opsadom i osudom kapitalističkog sveta. Otpevao je preko 500 koncerata u Rusiji, a na poslednjem koncertu Hora Aleksandrov u Beogradu, iznenađen promenom repertoara uzviknuo iz publike - „Marš Crvene armije!”. Ta numera je za njega imala posebnu emotivnu vrednost. Tokom bombardovanja 1999. godine, svakodnevno je svojim „jugom” prolazio pored američke ambasade u Beogradu puštajući da iz auta grmi Marš Crvene armije.

Pevao je u najvećim svetilištima klasične muzike na svetu, ali nikada nije zaboravio da je čoveku dom tamo gde mu stanuje srce. Odbio je da zapeva u Bečkoj operi, a potom i u rimskoj i napuljskoj. U tim godinama, sećanje na gubitak oca je još uvek bilo previše snažno da bi svoj glas podario publici u nekadašnjim nacističkim državama.

Verovao je da je svoj nonšalantni odnos prema novcu nasledio od majke, prisećajući se njenih reči „više volim da radim džabe, nego da džabe sedim”. Nikada nije nosio novac sa sobom, a od automobila je preferirao, kako je rekao - „krševe”. Sličan odnos je imao i prema slavi, govoreći da je to nestalno osećanje koje može da vas drži veoma kratko. Kao svoj životni moto usvojio je jednakost - „ne biti indiferentan pred tuđom patnjom, već pustiti oko sebe auru dobra, ne kao svetac, već kao čovek”.

Sreća je ljubav

Od prve platonske ljubavi prema profesorki ruskog jezika do poslednje prave sa Milkom Stojanović, operskom divom koju je svetska kritika svrstala u pet najvećih operskih pevača sveta, Živan Saramandić je tragao za posebnom dimenzijom ljubavi. Pored fizičke lepote, koja mu je kao umetniku istančanih estetskih kriterijuma bila veoma bitna, birao je žene prema kojima je osećao instinktivnu privlačnost i intelektualnu povezanost. Često je isticao i svoju ljubav prema dve žene koje su obeležile njegovo odrastanje, majku, i strinu kod koje je proveo sedamnaest godina. Bio je srećan čovek, suštinski srećan, jer je ispunio sve svoje želje - da radi posao koji voli, lako i sigurno.

Lista njegovih uloga u operama „Knez Igor” (Končak, Galicki), „Ivan Susanjin” (Ivan Susanjin), „Moć sudbine” (Gvardijan), „Faust” (Mefisto), „Nabuko” (Zaharija), „Seviljski berberin” (Don Bazilio), „Boris Godunov” (Boris Godunov), „Knez od Zete” (Ivo Crnojević), „Ernani” (De Silva), „Don Kihot”, „Don Karlos” (Filip, Veliki Inkvizitor), „Porgi i Bes” (Kraun), „Evgenije Onjegin” (Knez Grjemin)..., uz maestralna izvođenja crnačkih duhovnih i ruskih narodnih pesama samo je jedan deo priče o ovom izuzetnom umetniku. Za one koji su poznavali umetnika, otkrio je Živana Saramandića, čoveka:

Ja sam jedan dobrodušan čovek, neki put mrzovoljan, strog. Otvoren sam. Možda sam malo aljkav, nonšalantan. Ne mogu neki put nešto da prećutim, pa se za takve stvari i ne kajem. Sve što sam uradio u životu, uradio sam svojom voljom.

Izvori podataka: Politika, Stil, Pečat