Svedoci smo brojnih naučnih dostignuća čije su se ideje u startu činile nemogućim, koje su u naučnim krugovima dočekivane skepsom, u javnosti podsmehom, a koje su uprkos tome ušle u istoriju kao revolucionarni poduhvati, dok se skeptika više niko ne seća. Dok jedni danas smatraju da je misija kolonizacije Marsa od strane Zemljana nemoguća misija, drugi u nju čvrsto veruju.

Tokom 19. veka potvrđeno je da Mars ima brojne sličnosti sa Zemljom koje se odnose pre svega na nagib planete, postojanje vode u tečnom agregatnom stanju, dužinu trajanja dana i postojanje godišnjih doba što je odavno potstaklo naučnike na razmišljanje o tome da je kolonizacija Crvene planete moguća, a danas dovelo do ozbiljnih priprema selidbe čovečanstva na Mars.

Dok NASA saopštava da što se samog putovanja tiče tehnološki već imaju sve, od letilica, opreme za sletanje i robota koji bi pripremili tlo za naseljavanje, stručnjaci podsećaju da je usled slabe gravitacije i atmosfere koja kao znatno ređa od naše otežava usporavanje letilice, sletanje na Mars bilo veoma komplikovano za rover „kjuriositi” težak jednu tonu, dok bi kapsula u kojoj bi bili ljudi morala da bude bar deset puta teža.

Uzevši u obzir činjenicu da za buduće koloniste nije predviđen povratak na Zemlju, NASA će izbor kandidata vršiti na osnovu psihološke procene o njihovoj spremnosti za izgradnju, održavanje zdravih međuljudskih odnosa i jasnoj svesti o značaju ovog poduhvata. Kako je u ljudskoj prirodi da vlada, sociolozi strahuju da bi život uspostavljen na Marsu mogao da se pretvori u tiraniju jačih ili onih koji bi prvi prigrabili važne resurse poput zaliha kiseonika ili vode, zbog čega neka udruženja predlažu da se napišu stroga pravila u vidu Ustava za svemirske kolonije.

Lekare zabrinjava njihovo zdravstveno stanje tokom čitave misije. Kako će putnici provesti najmanje deset meseci u svemiru, oni upozoravaju na svemrisku bolest koja utiče na otežani rad srca koje usled slabe gravitacije neće raditi snagom na koju je naviknuto što može da dovede do gubitka mišićne mase, kao i na opasnost od svemirske radijacije koja mada predstavlja nedovoljno istraženo naučno polje predviđa veliku izvesnost da ako bi kolonisti uopšte sleteli na Mars, usled duge izloženosti jakoj radijaciji bi verovatno tamo stigli sterilni. Čak i da se uspostavi da ova pretpostavka nije tačna, da bi se stvorili valjani genetički uslovi razmnožavanja koje je potrebno za zajednicu koja bi mogla da opstane na Marsu, potrebno je da tamo odleti najmanje 2000 ljudi.

Ukoliko pretpostavimo da će sve ove prepreke biti uspešno prebrođene i da će se grupa Zemljana upisati u istoriju kao prvi ljudi koji su uspešno sleteti na Mars, postavlja se pitanje njihovog opstanka tamo nakon potrošenih zaliha hrane ponete sa Zemlje.

Stanari Crvene planete će morati sami da uzgajaju biljnu kulturu kako bi preživeli. Da je tako nešto moguće potvrđuju ispitivanja holandskih naučnika koji su na tlu sličnom onom na Marsu dve godine uzgajali povrće i žitarice i utvrdili da su ti usevi bezbedni za jelo jer u njima nema opasnih nivoa teških metala. To naravno ne znači da i dalje ne postoji bojazan da će povrće kada bude uzgajano na Marsu apsorbovati teške metale kao što je kadmijum, bakar i olovo koji su na ovoj planeti pronađeni.

Pored određene doze skepticizma koju oko ključnih pitanja izražavaju naučnici, vest da će se čitav ovaj projekat pretvoriti u rijaliti tv program koji će pomoći da se sakupe novčana sredstva neophodna da se projekat do kraja realizuje, u javnosti je izazvala ozbiljnu sumnju i podsmeh.

U prošlosti su brojni istraživači nepoznatog proglašavani ludim naučnicima, a ipak su svojim eksperimentima uspeli da promene svet. Uz činjenicu da odavno živimo na planeti koja umire usled brojnih ekoloških katastrofa, lepo je imati barem nadu da ćemo uskoro jesti povrće sa Marsa.