Zdravi ljudi ih konzumiraju u cilju detoksikacije organizma i prevencije starenja, ali je savremena farmakologija dokazala da mogu da budu odlični saveznici u borbi protiv teških oboljenja. Visok nivo hlorofila im daje sposobnost da čiste organizam i štite jetru, naročito od aflatoskina koji se stvara u plesni, a najčešće nalazi u kukuruzu i orašastim plodovima, kao i u mleku životinja koje ih konzumiraju.

Rukola

Jednogodišnja zelena biljka, specifičnog ukusa. Koristi se sveža u salati, kada se biraju mladi listovi koji nemaju opor ukus. Kao dodatak se koristi u supama, pastama, rižotu, kao i u mnogim specijalitetima od mesa i ribe. Sadrži obilje kalcijuma, magnezijuma, gvožđa i vitamina A, C, K i B kompleksa. Po nutritivnim svojstvima je slična kelju, brokoliju i karfiolu, ali je koncentracija hranljivih materija u rukoli dosta bogatija.

Velika količina hlorofila koju sadrži čini je dobrim saveznikom u neutralizaciji kancerogenog efekta heterocikličnih amina koji se stvaraju kada se meso peče na velikim temperaturama, zbog čega je preporučuju kao obavezan dodatak salatama koje se služe uz roštilj. Pripisuju joj se lekovita svojstva u prevenciji karcinoma pluća i digestivnog trakta, a osobama obolelim od ovih bolesti se savetuje da jedu zrele, nešto oporije izdanke koji sadrže dosta sumpora. Tridesetogodišnja istraživanja su dokazala da sulforafan iz zelenog povrća, kojim rukola obiluje, inhibira enzime odgovorne za razvoj kancerogenih oboljenja. Visok sadržaj vitamina K sprečava osteoporozu, a alfa-liponske kiseline smanjuju nivo šećera u krvi i ublažavaju tegobe kod periferne neuropatije koja često prati dijabetes.

Lako se odgaja pa može da opstane i kao saksijsko bilje na svakom prozoru, jer ne zahteva više od 3 sata sunčeve svetlosti na dan. Preporučuje se da se konzumira sveža, a kako može imati malo ljući ukus, oni kojima to smeta je mogu dodati u omlet, sendvič, ili u sok od povrća nešto blažeg ukusa. Oprezno treba da je konzumiraju osobe koje koriste preparate protiv zgrušavanja krvi (poput farina) jer sadrži velike količine vitamina K.

Sremuš

Aromatična jestiva biljka koja raste u prirodi kao samonikla. Odavno je poznata u narodu i pod nazivom medveđi luk ili divlji luk, zbog specifičnog ukusa koji podseća na ukus belog luka. U prirodi se može naći u rano proleće, kada se beru mladi listovi. Čim malo ojačaju, listovi postaju dosta ljuti, što ne utiče na lekovita svojstva, ali zbog velike ljutine otežava upotrebu.

U narodu postoji verovanje da nijedan „lek” iz prirode ne čisti krv i žuč kao sremuš, a savremena nauka je dokazala njegova lekovita svojstva u borbi protv crevnih parazita i upala digestivnog trakta. Uopšte je dobar protiv svih infekcija u organizmu, a povoljno deluje i na kardivaskularni sistem jer sprečava arteriosklerozu i čuva zdravlje krvnih sudova.

Može se koristiti kao dodatak salatama, ili dodati u supe i variva. Bitno je samo da ga ne izlažete dugo visokom temperaturama, te da ga kuvanim jelima dodate pred služenje kako ne bi izgubio lekovita svojstva. Pored zelenog lista, izuzetno je aromatična i zdrava i lukovica sremuša. Ne treba da brinete zbog mirisa, sremuš blago podseća na beli luk samo dok se jede, a miris se kasnije ne oseća.

Vlašac

Najblaži i najnežniji među našim travama, vlašac se često koristi kao začin zbog svog prijatnog ukusa. Bere se od proleća do jeseni i to samo tanki u uski izdanci, dok se lukovica ostavlja u zemlji. Listovi su bogati vitaminima A, C i B, a kao i sve zelene biljke imaju dosta fosfora i gvožđa.

Blaga antibiotska svojstva koja poseduje sprečavaju razvoj infekcija. Veruje se da ublažava opekotine i kašalj, a ima i značajna diuretska svojstva što pomaže u borbi protov otoka i visokog krvnog pritiska. Korišćen je od davnina, po nekim kineskim zapisima i pre 3000 godina. U Evropu ga je doneo Marko Polo i od tada se uzgaja kao lekovita i začinska biljka.

Nezaobilazna scena iz svake francuske kuhinje je „šišanje” žbuna vlašca u sveže salate, na omlete i jela od piletine. Usitnjen i pomešan sa sirom daje izuzetno ukusan namaz. Nikad ga ne treba kuvati.

Kopriva

Tradicionalno u našem narodu, kopriva se koristila kao jedna od najlekovitijih biljaka za jačanje organizma i opravak nakon velikih napora i bolesti. Povoljno utiče na tok svih oboljenja koja nastaju kao posledica opterećenja organizma toksinima poput ekcema, reume ili migrene.

Sadrži vitamin C, karotenoide, vitamine B kompleksa, vitamin K, gvožđe, kalcijum i magnezijum. Smatra se da mravlja kiselina koja žari kada se dotakne mlada kopriva utiče na ublažavanje reumatskih bolova kada se primeni lokalno na obolelo mesto. Ova kiselina povoljno utiče na oporavak kose i kože, pa se često koriste i kupke sa vodom i kojoj je potopljena sveža kopriva. Nezamenljiva je u periodima akutnih faza alergija, kada u njoj prisutan kvercetin inhibira oslobađanje histamina koji izaziva alergijeske tegobe. Beta- sitorsterol koji se nalazi u korenu koprive reguliše rad prostate.

Kada se upotrebljava koren, koprivu treba koristiti u obliku čaja koji se spravlja sa vrelom vodom koja ne sme da ključa. Listovi se korste sveže isečeni u salati, ili u čorbama, pitama, hlebu od koprive ili kao dodatak varivima.

Maslačak

Ko ga ne zna, rekao bi da je u pitanju samo mali korov žutog cveta i dosadnih „maca” koje lete kad precveta. Međutim, ova biljka nam daruje izuzetno lekovit koren, stabljiku i list. Raste na svakom koraku, ali za branje treba birati livade i pašnjake dalje od naseljenih mesta da bi se pronašli čisti i nezagađeni primerci.

Sadrži veliku količinu pelina, cinka, tanina, kalijuma, kao i vitamina B i C. Kao i sve zelene biljke, bogat je gvođem. Korstan je kod stomačnih tegoba, ublažava alergijske reakcije i reumatske tegobe, čisti krv, žuč i jetru. U mlečnom soku korena se nalaze heterozidi koji se koriste za lečenje žuči i jetre.

U terapiji maslačkom preporučuje se upotreba čaja u kombinaciji sa svežom salatom od lista, koji se bere pre cvetanja, začinjenom maslinovim uljem i limunovim sokom. Listovi imaju prijatan, blag ukus, pa se mogu konzumirati sami ili kao dodatak nekoj drugoj salati.