Iscrpna američka studija je pokazala da je zevanje mehanizam pomoću kojeg hladimo mozak. Velikoj grupi studenata prikazan je video na kojem su osobe zevale. Posmatrači koji su disali na usta, nisu mogli da se odupru potrebi da zevaju, dok su oni koji su disali na nos bili uspešniji. Naučnici su to objasnili pretpostavkom da se mozak hladi dok dišemo na nos, dok to nije slučaj ukoliko osoba diše na usta. Tu hipotezu su potvrdili dodatnim eksperimentom, kada su ispitanici na čelu držali kocku leda, i na taj način uspevali da odole ovom zaraznom nagonu. Iako je potvrdio da je zevanje jedan od znakova umora, eksperiment nije objasnio zašto se ovo refleksno ponašanje prenosi sa osobe na osobu, i dovodi do lančanog „luftiranja mozga”.

Zevanje kao zarazu mnogo bolje objašnjavaju antropolozi i psiholozi, tvrdeći da je to nesvesni znak empatije i oblik društvenog povezivanja koji datira od najranjih ljudskih početaka. Jedno objašnjenje kaže da nesvesno imitiranje mimike sagovornika nosi poruku „razumem tvoj umor”, dok drugo kaže da je zevanje bilo kolektivni signal prvobitnih plemena da je zajednica umorna i samim tim nespremna za rad ili odbranu u tom trenutku.

Iako je fiziologija pojedinačnog zevanja donekle jasna, jer se tim mehanizmom obezbeđuje dodatna količnina krvi umornom mozgu, fenomen kolektivnog zevanja je još uvek enigma.

„Čini se da je ova emotivna zaraza primalni instinkt koji nas povezuje”- zaključila je Molly Helt, klinički psiholog sa Univerziteta Konektikat. Zanimljivo je da se za izučavanje ovog fenomena zainteresovala kad je pokušala da navede svog autističnog sinčića da zevne u avionu, i tako se oslobodi pritiska u ušima koji se javlja tokom letenja. To što dete nije reagovalo na njenu stimulaciju, navelo ju je da zaključi da je zevanje manifestacija emocionalne povezanosti sa okruženjem koju osobe sa autizmom nemaju.

Kako i kod zajedničkog smeha i plača, psiholozi smatraju da i zevanje predstavlja pozitivno iskustvo koje promoviše društveno vezivanje, i povećavajući pražnjenje stresa posle perioda naporne mentalne ili fizčke aktivnosti pomaže širenju osećaja smirenosti unutar društvene grupe. Ovo bi moglo da utiče na drugačiji doživljaj zevanja, koje se još uvek smatra za nepristojan gest, naročito u formalnim situacijama.

Ovih dana po društvenim mrežama kruži zabavan video eksperiment komičara Romana Atwooda, koji je „zevajući” obišao Ajfelov toranj, Statuu slobode, rimski Koloseum i druge znamenitosti, navodeći ljude oko sebe da čine isto, potpuno nesvesni da učestvuju u globalnoj šali.