Prosečan čovek smatra da je NOVAC uzrok svih zala. Bogati ljudi veruju da je SIROMAŠTVO izvor zla.

„Prosečnoj osobi je mozak ispran da veruje da su bogati ljudi nepošteni, ili su samo imali više sreće”, piše Sibold. Upravo zbog toga u siromašnim zajednicama postoji pojava koju naziva „stid od bogaćenja”.

Prosečan čovek misli da je sebičnost porok. Bogati smatraju da je sebičnost vrlina.

Bogati se trude da usreće sebe. Ne pokušavaju da mistifikuju svoje postojanje pričama da žele da spasu svet, ili da nije sve u materijalnom. Oni su svesni da je uz novac život lakši, a užici dostupniji. Srednja klasa ovo smatra za sebičnost, i negativnu karakteristiku, jer tuđe bogaćenje vidi kao nešto što njih osiromašuje i uskraćuje. Po Siboldovom mišljenju, nisu u pravu. On smatra da ukoliko čovek ne može da vodi brigu o sebi, ne može pomoći ni drugima. „Ne možeš dati ono što nemaš”, je njegova podrška ovoj tezi.

Prosečan čovek ima lutrijaški mentalitet. Bogati su uvek u akciji.

Većina ljudi ima tendenciju da čeka da im se „sklope kockice”. To podrazumeva da se inertno mole za prosperitet, ili očekuju rešenje od svojih država, šefova, supružnika, nasledstva, lutrije, Boga... To je način razmišljanja prosečnih koji stvara takav pristup životu da sat uspeha najčešće nepovratno otkuca. Bogati ne čekaju trenutak, ni prilike, već ih stalnim delovanjem stvaraju.

Prosečan čovek smatra da je put ka bogatstvu popločan formalnim obrazovanjem. Bogati veruju u sticanje specifičnih znanja.

Ljudi su uglavnom zarobljeni u linearnom i ubeđeni da su diplome i zvanja put ka boljem životu, što u najvećem broju slučajeva nije tačno. Većina ljudi koje danas smatramo bogatim ima prosečno akademsko obrazovanje, ali su veoma fokusirani na onu granu koja je njihova interesna sfera, i njihovo izuzetno poznavanje materije kojom se bave je ključ uspeha. Neformalno obrazovanje je od ogromnog značaja.

Prosečni ljudi žude za starim dobrim vremenima. Bogati sanjaju budućnost.

Ljudi koji smatraju da su njihovi najuspešniji dani iza njih nikada ne idu napred, jer su nesrećni i depresivni. Melanholični karakter je osuđen na neuspeh. Sibold tvrdi da čovek od sebe pravi milionera tako što je spreman da sve što ima stavi na kocku i projektuje svoje snove, ciljeve i ideje iako je svestan da je budućnost neizvesna.

Prosečan čovek na novac gleda emotivno. Bogati na njega gledaju logički.

Jedini cilj običnog, radnog, dobro obrazovanog čoveka je da udobno dočeka penziju. Njegov strah od novca, u smislu gubitka osnovnog komfora koji mu obezbeđuje, parališe ga da istupi iz jasno ograničenih okvira. Bogati ljudi imaju sposobnost da novac gledaju kroz prizmu logike gde on sam po sebi ne predstavlja udobnost, već kritičnu alatku za stvaranje mogućnosti i novih šansi.

Prosečni ljudi zarađuju novac radeći stvari koje ne vole. Bogati prate svoje strasti.

Običnom čoveku se čini da milioner neprekidno radi. Ali, po Siboldu, jedna od najpametnijih strategija milionera je to što rade ono što vole, i dobro su plaćeni za to. Sa druge strane, srednja klasa prihvata poslove koji im se nude „jer im treba novac, i jer su školovani i trenirani da naporno rade da bi zaradili za život”.

Prosečan čovek postavlja svoja očekivanja nisko da se ne bi razočarao. Bogati traže izazove.

Psiholozi savetuju ljudima da svoje granice postave tako da su lako dostupne i realne, jer smatraju da je neuspeh rezultat previsokoh očekivanja, a potom i izvor nezadovoljstva i frustracija. To je savet koji bogati nikada nisu čuli. Njihov uspeh je zasnovan na ogromnim očekivanjima.

Prosečni ljudi veruju da moraju da URADE nešto da bi postali bogati. Bogati veruju da moraš da BUDEŠ nešto da bi bio bogat.

Iz tog razloga je Donald Trump prošao put od milionera, do dužnika u milijardama, da bi se vratio u posao bogatiji nego ikad. Mase su fiksirane na trenutne i vidljive rezultate svojih delovanja, dok „milionerski” umovi uče iz svakog iskustva, bilo ono zarada ili propast, što od njih pravi mašine za uspeh koje će kad- tad postići odličan krajnji rezultat.

Prosečni ljudi veruju da se tržište vodi logikom i strategijom. Bogati znaju da ga pokreće emocija i pohlepa.

Bogati znaju da trgovinu na berzi pokreću strah i pohlepa kao osnovne emocije. Oni ovaj faktor u svim trgovinama poštuju i ne oslanjaju se samo na komplikovane matematičke formule, već i na socijalne aspekte svake transakcije u koju se upuštaju. Oni samo deluju nezainteresovani za trivijalnosti koje ih okružuju, i vešto ih koriste u igrama visokog stila.

Prosečni ljudi uvek žive iznad svojih mogućnosti. Bogati gotovo nikad.

Ova teza na prvi pogled ne izgleda realna, jer svakodnevno vidimo bahato razmetanje slavnih ličnosti koje troše enormne količine novca. To, međutim, nije prava slika bogataškog mentaliteta. Ljudi koji su pred očima javnosti predstavljaju mali procenat bogatih ljudi, i njihovo bogatstvo je udruženo sa zrnom patologije, koja ih tera na egzibicionizam. Istinski uspešni ljudi žive životom koji bi i prosečni smatrali za skroman i asketski. Dok srednja klasa upada u dugove i naporno radi da bi sebi priuštila ono čega su željni, bogati nemaju taj poriv, i najčešće uživaju u minimalističkom dizajnu, malim količinama organske hrane i jednostavnoj odeći.

Prosečan čovek više uživa u zabavi nego u obrazovanju. Bogat čovek više uživa u edukaciji.

Sibold je primetio jednu zajedničku karakteristiku u kućama bogatih ljudi. Svi oni imaju ogromne biblioteke u kojima prednjači stručna literatura iz oblasti kojom se bave. Čini se da ih uspeh tera da svoju oblast delovanja istraže do samog dna. Srednja klasa čita romane, tabloide i zabavne magazine.

Prosečni ljudi smatraju da su bogataši snobovi. Bogati samo žele da budu okruženi ljudima koji slično razmišljaju.

Po Siboldu, ovo je još samo jedna predrasuda kojom srednja klasa opravdava svoj put mediokriteta. Neretko, bogate ljude u društvu gledaju kroz prizmu njihovog novca, što stvara osećaj nelagode. Iz tog razloga, ovi ljudi u društvu imaju tendenciju da se povuku u sebe, što se tumači kao snobizam i ekscentrizam. Samo zato se osećaju komfornije u društvu onih sa kojima su materijalno ravnopravni.

Prosečni se fokusiraju na štednju. Bogati se fokusiraju na zaradu.

Mentalitet srednje klase sakuplja kupone, prati akcijske prodaje i rasprodaje, i ne ostavlja ni paru za sobom. To predstavlja fizički, psihološki i emotivni komfor ovim ljudima. Psihologija milionera je takva da olako preskače sitne životne pogodnosti imajući u vidu veću buduću dobit.

Prosečan čovek smatra da se mnogo toga mora žrtvovati zarad uspeha. Bogataški mentalitet veruje da može da ima sve.

Sibold tvrdi da su njegova istraživanja pokazala da srednja klasa ima poseban način samotešenja u stavu da se za veliki uspeh moraju podneti velike žrtve, u smislu da čovek izgubi zdravlje, porodicu, ili sebe u trci za bogatstvom. Smatra da je narodu ispran mozak ovom teorijom, koja je potpuno pogrešna. Um milionera je sklon da deluje sa velikom posvećenošću u svim sferama života, i njegova privrženost porodici i tradicionalnim vrednostima je ekstremno visoka.

Knjiga Stiva Sibolda „Kako bogati ljudi razmišljaju” je izazvala veliku pažnju i polemike o tome da li je teza da su neki ljudi jednostavno programirani da razmišljaju na određeni način, što ih svrstava u kategoriju milionerskog ili prosečnog viđenja života održiva. Na prvi pogled, tu ima mnogo logičnih zapažanja, koja su potkrepljena decenijskim istraživanjem i razgovorima sa ljudima svih staleža.

Sa druge strane, sve je veći broj multimilionera u svetu koji se u nekoj fazi svog života potpuno odriču svog bogatstva jer žele da se oslobode iluzije o svemoći novca, a još veći broj onih koji svoje enormno bogatsvo uskrate potomstvu u želji da im život bude zanimljiva avantura, a ne unapred isplaniran all inclusive paket aranžman.