Sartr je rano ostao bez oca i odrastao u kući svoga dede po majci, Karla Švajcera (Carl Schweitzer), profesora nemačkog jezika na Sobroni i strica nobelovca Alberta Švajcera, koji je malog Sartra učio matematiku i uveo ga u klasičnu književnoct. Dečak koji je lutao Luksemburškim vrtom u Parizu u potrazi za društvom, bio je malog rasta i razrook. Njegova zadivljujuća autobiografija Les Mots (Reči iz 1963.) pripoveda o avanturama majke i deteta koji se nakon lutanja po parku od grupe do grupe u uzaludnom pokušaju da budu prihvaćeni, na kraju povlače u svoj apartman na šestom spratu „na visini gde snovi stanuju”. Reči su spasile dete, a njegove beskrajne ispisane stranice su postale bekstvo od sveta koji ga je odbacio, ali koji je on uspeo da obnovi u svojoj mašti.

Sartr je školovanje počeo u Lycée Henri IV u Parizu, da bi se nakon preudaje svoje majke prebacio u La Rochelle. Odatle je otišao u prestižnu École Normale Supérieure gde je diplomirao 1929. godine. Sartr se odupirao onome što je nazivao „buržujskim brakom” ali je još kao student na Sobroni stupio u brak sa Simon de Beauvoir koji je ostao stabilno partnerstvo celog života. Njeni memoari Mémoires d'une jeune fille rangée (Memoari savesne ćerke, 1958) i La Force de l'âge (Snaga starosti, 1960) pružaju intimni pristup Sartrovom životu od studentskih dana do njegovih srednjih 50-tih godina.

Od 1931. do 1945. godine Sartr je predavao u Avru, Laonu i najzad u Parizu. Dva puta mu je karijera bila prekidana, jednom na godinu dana za vreme studija u Berlinu, i drugi put kada je 1939. godine regrutovan u Drugom Svetskom ratu u kome biva zarobljen 1940. godine i pušten godinu dana kasnije. Za vreme boravka u zatvoru, i kasnije u pokretu otpora, približava se marksizmu i postaje strastveni simpatizer Sovjetskog saveza.

Tokom godina predavanja u Avru (Le Havre) Sartr objavljuje La Nausee (Mučnina; 1938), svoj prvi korak ka slavi. Ova novela napisana u formi dnevnika, pripoveda osećaj odvratnosti koju izvesni Roquentin oseća prilikom suočavanja sa svetom materije, ne samo u svetu drugih ljudi nego i sa svešću o svom sopstvenom telu. Iako neki kritičari ovo delo smatraju za oblik neurotičnog bekstva od realnosti, ono je verovatno najoriginalniji, žestoko individualstički, asocijalni komad koji u svojim stranicama sadrži mnogo filozofskih tema koje je Sartr kasnije razvio.

Sartr je preuzeo fenomenološki metod, koji predlaže pažljivi opis bez predrasuda pre nego dedukciju, od nemačkog filozofa Edmunda Husserla i koristi ga izuzetno vešto u tri uzastopne publikacije L'Imagination (Psihološka kritika; 1936.), Esquise d'une théorie des émotions (Skice za teoriju emocija; 1939.) i L'Imaginaire: Psychologie phénoménologique de l'imagination (Psihlogija mašte; 1940.).

Delo u kome se Sartr pokazao kao majstor izuzetnog talenta, stavljajući ljudsku svest ili ništavilo (néant) u opoziciju bića, ili postojanja (être), gde svest nije materijalna i po tome izbegava sav determinizam, je L'Être et le néant (Biće i ništavilo, 1943) U njemu je poslao poruku, sa svim implikacijama koje sadrže mnogo nade, ali i neprestanog podsećanja da su ljudska nastojanja bila i ostala beskorisna, što ovu knjigu čini tragičnom.

Pišući svoju odbranu o individualnoj slobodi i ljudskom dostojanstvu, Sartr je obratio pažnju na koncept društvene odgovornosti. Dugi niz godina on je pokazivao veliku zabrinutost za siromašne i obespravljene bilo koje vrste. Odbijao je da nosi kravatu za vreme svojih predavanja, kao da je sa njom mogao da odbaci i svoju društvenu klasu i približi se običnom radniku.

Sloboda sama po sebi, koja je u njegovim ranijim spisima bila besplatna aktivnost i nije zahtevala nikakav cilj ili svrhu da bi bila od vrednosti, postala je sredstvo ljudske borbe u njegovoj brošuri L'Existentialisme est un humanisme (Egzistencijalizam i humanizam, 1946), gde je predstavljena kao društvena odgovornost. U svojim romanima i predstavama Sartr je počeo da šalje etičku poruku celom svetu, počevši od novele u četiri toma 1945. godine pod nazivom Les Chemins de la liberté (Putevi slobode) od kojih su napisane samo tri: L'Âge de raison (Zrelo doba, 1945), Le Sursis (Odgoda, 1945) i La Mort dans l'âme (Smrt u duši, 1949). Nakon objavljivanja trećeg dela Sartr je promenio mišljenje o vrednosti romana kao sredstvu komunikacije i okrenuo se predstavama.

Ono što pisac mora da uradi, govorio je Sartr, je da predstavi čoveka onakvim kakav je. Nigde čovek nije više čovek nego kada je u akciji, a to je tačno ono što drama prikazuje. On je napisao jedno dramsko delo za vreme rata, a potom nastavio da ih ređa jedno za drugim Les Mouches (Muve, 1943), Huis-clos (Iza zatvorenih vrata, 1944), Les Mains sales (Prljave ruke, 1948), Le Diable et le Bon Dieu (Đavo i gospod Bog, 1951), Nekrassov (1955), i Les Séquestrés d'Altona (Osuđenici iz Altone, 1959). Sve ove predstave sa naglaskom na surovo neprijateljstvo čoveka prema čoveku, izgledaju pretežno pesimistički, ali kako Sartr sam priznaje, njihov sadržaj ne isključuje mogućnost moralnog spasenja.

Ostale publikacije u ovom periodu uključuju knjigu Baudelaire (Bodler, 1947), nejasnu etičku studiju o francuskom piscu i pesnku Žan Ganetu pod nazivom Saint Genet, comédien et martyr (Sveti Genet, glumac i mučenik, 1952) i bezbroj članaka objavljenih u Les Temps Modernes, mesečnim novinama čiji su osnivači i urednici bili Sartr i Simon de Bovuar. Ovi članci su kasnije sakupljeni i objavljeni pod nazivom Situations.

Posle Drugog svetskog rata Sartr aktivno učestvuje u francuskim političkim pokretima, a njegovo stremljenje ka levici postaje još izraženije. Otvoreno poštuje Sovjetski Savez iako nikada nije postao član Komunističke partije. Obišao je Sovjetski Savez, Kubu, SFRJ i mnoge druge socijalističke zemlje, vodio duge razgovore sa Fidelom Kastrom i Če Gevarom, ali nakon ulaska sovjetskih tenkova u Budimpeštu 1956. godine njegove nade u komunizam se naglo ruše. U svom časopisu Les Temps Modernes objavljuje dug članak “Le Fantôme de Staline” koji optužuje i sovjetsku intervenciju i prihvatanje Francuske KP diktata iz Moskve. Tokom godina taj kritički stav otvara put ka formi Sartrovog socijalizma koji će naći svoj izraz u Sartrovom novom velikom delu Critique de la Raison Dialectique (Kritika dijalektičkog uma, 1960). Sartr je krenuo sa kritičkim ispitivanjem marksističke dijalektike i otkrio da ona nije podnošljiva u sovjetskoj formi. Iako još uvek veruje da je Marksizam jedina filozofija za sadašnjost, priznaje da je postao krut i da umesto da se prilagođava određenim situacijama, odlučan je da se prilagodi prethodno ustanovljenim univerzalnostima.

Bez obzira na svoje osnovne, opšte principe, Marksizam po Sartru mora da nauči kako da prepozna egzistencijalne konkretne okolnosti koje se razlikuju od jednog do drugog društva, i da poštuje indivudalne slobode pojedinca. Iako donekle pokvarena lošom konstrukcijom, Kritika je u stvari impresivna i dobra knjiga koja zaslužuje mnogo više pažnje nego što je imala. Sartr je odustao od planiranog drugog toma, a svo svoje nadahnuće je usmerio na novo delo Le Mots, autobiografiju za koju dobija Nobelovu nagradu za književnost 1964. godine, koju je odbo da primi.

Od 1960. do 1971. godine Sartr je najviše pažnje posvetio pisanju studije u četiri toma pod nazivom Flaubert (Flober). Prva dva toma sa ukupno 2.130 stranica je objavio 1971. godine. Ovaj veliki poduhvat imao je za cilj da čitaocima predstavi celokupnu biografiju čuvenog francuskog pisca Gustava Flobera kroz dvostruku formu: sa jedne strane Marksov koncept istorije i klase, a sa druge strane iluminacijom mračnih delova u ljudskoj duši kroz istraživanja detinjstva i porodičnih odnosa, Sigmunda Frojda. Iako Sartrova genijalnost izbija iz knjige, a njegova plodnost je skoro neverovatna, sam obim dela i precizno detaljne analize čak i najmanje Floberove izjave otežavaju čitaocu da potpuno uživa u njoj. Kao da je i samog Sartra zasitilo izgubljeno obilje sopstvenog pisanja, on se udaljava od stola tokom 1971. godine i veoma retko i malo piše. Pod parolom obaveza je delo, a ne reč, Sartr je često izlazio na ulice gde je učestvovao u nemirima, prodajama levičarskih knjiga i u drugim aktivnostima, koje su po njegovom mišljenju bile način da se ''promoviše revolucija''. Paradoksalno taj isti radikalni socijalista objavljuje 1972. godine treći nastavak Flobera L'Idiot de la famille (Porodični idiot), još jednu knjigu koju su misaono mogli da razumeju i pročitaju samo ozbiljni intelektualci.

Enormna produktivnost Sartra se ovim i završila. Njegov um, još uvek budan i aktivan, se iskazuje kroz intervjue, u njegovom pisanju scenarija za filmove (Freud: The Secret Passion; 1962. reditelj Džon Ford) i u radu na knjizi o etici. Međutim nema više snagu genija u punoj produktivnosti, izgubio je vid, a njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo. Umro je 15. aprila od tumora pluća. Njegova impresivna sahrana na kojoj je prisustvovalo 25 hiljada ljudi, podsećala je na onu koju je imao Viktor Igo, ali bez zvaničnog priznanja koju je imao taj njegov slavni prethodnik. Na tom skupu su bili obični ljudi, oni čija je prava njegova olovka uvek branila.