Impresivne kule i širok šanac oko zamka varaju oko posmatrača, jer Bodiamu daju izgled srednjevekovnog utvrđenja. Već na drugi pogled, jasno je da je napravljen u evolutivno doba, kada je plemstvo već otkrilo sve čari udobnosti i luksuza. Ovo je jedan od poslednjih pravih zamkova izgrađenih u Engleskoj, koji su istovremeno bili i odbrambene tvrđave i raskošne rezidencije svojih vlasnika.

Kada je Edvard III potpisao Sporazum u Bretanji 1360. godine i odrekao se pretenzija na francusku krunu, zadržao je Akvitaniju, Kale i još nekoliko važnih oblasti. Kako nije mogao, a tvrde ni imao volje da povlači svoje vojne trupe iz ostalih regiona Francuske, njihovi pripadnici su se samostalno organizovali i osnovali trupe Rutijera, plaćenika poznatih po izuzetno brutalnom delovanju tokom Stogodišnjeg rata. Iako bi bilo logično da su bili pod komandom engleskog kralja i ratovali za interese Engleske, oni su svoje usluge nudili onome ko više plati. Izazivajući strašna razaranja i pljačkajući gde god se pojave, mnogi pripadnici ovih trupa su se vraćali iz rata kao veoma bogati ljudi.

Jedan od pripadnika ovih trupa, Sir Edvard Dalingridž, bio je potomak stare i imućne porodice, ali se iz Francusko-engleskog rata vratio još bogatiji i moćniji. Imanje Bodiam, na kojem je kasnije sagradio zamak, Dalingridž ipak nije kupio, nego dobio kao miraz od porodice svoje žene, Elizabet Varduks. Ujak Ričarda II, Džon Gaunt, pokušao je sudski da ospori dominaciju nečasnog suparnika nad pokrajinom Saseks (Istočna Saksonija) koju mu je ovo imanje pružalo. Nažalost, sudski spor se odvijao na samom vrhuncu Stogodišnjeg rata, i plemić je imao slabe šanse protiv novog ratnog heroja. Dalingridž se u sudnici pojavio pod punom ratnom opremom, sa sve oklopom, insistirajući da zastupa samog sebe, što je za to vreme u engleskom sudstvu bilo drzak presedan. I pored neprimerenog ponašanja u sudnici, a možda i zbog toga, izgubio je spor, ali zbog tadašnje političke situacije odluka suda nikada nije stupila na snagu.

Kako je Engleska krajem XIV veka bila u ozbiljnoj opasnosti od invazije Francuza, a imanje Bodiam se prostiralo na samo dvadesetak kilometara od Vinčelsija na obali reke Roter, čini se da je Dalingridž ostao na ovom imanju prvenstveno iz strateških razloga. U oktobru 1385. godine dobio je dozvolu da izgradi utvrđenje „koje će štititi zemlju i zaustaviti eventualni napad Francuza”. Ser Dalingridž sasvim sigurno nije nadgledao radove, jer je u to vreme postavljen za kapetana francuske luke Brest (1386-1387). U velelepnom zdanju je preminuo 1395. godine, a zamak je pripao njegom sinu Ser Džonu Dalingridžu.

Po staroj narodnoj „kako došlo, tako i otišlo”, zamak Bodiam je 1483. ponovo kao miraz pripao drugoj čuvenoj porodici Istočne Saksonije, Levknorovima. Kako je Ser Tomas Levknor podržavao Lankastere tokom Rata Ruža, čim je kralj Ričard preuzeo vlast rešio je da se pobrine da Levknorovi u Bodiamu više ne uživaju. Poslao je trupe da „pobiju pobunjenike i zauzmu zamak”, ali su ga Levknorovi mirno napustili i predali. Ovo se pokazalo kao mudar potez, jer im je zamak vraćen već 1485, kada je na presto seo Henri VII. Sve do XVI veka, Bodiam je pripadao njihovoj porodici.

U XVI veku zamak je promenio nekoliko vlasnika, i u to vreme uglavnom nije bio naseljen. Velika oštećenja koja ni danas nisu sanirana, najviše u enterijeru, pretrpeo je tokom Engleskog građanskog rata 1641. Turbulentna vremena i nemar vlasnika doveli su ga u stanje krajnje zapuštenosti. Prvi koji se pozabavio obnavljanjem ove tada već prestižne ruševine, bio je Džon „Besni Džek“ Fuler, koji je zamak kupio za 3000£. Iako je u političkim krugovima bio poznat kao nekonvencialan čovek, iskreno rečeno i kabadahija koji je nekoliko puta izbacivan iz Parlamenta, narod ga je voleo zbog brojnih dobrih dela koje je činio siromašnima i impozantne pojave. Njegov grob, tačnije piramida, visoka je skoro 8 metara i danas se nalazi u dvorištu crkve u Brajtlingu. Legenda kaže da je sahranjen u svojoj omiljenoj stolici, svečano obučen, sa flašom omiljenog Clareta i pečenim piletom. Njegov unuk je 1864. prodao zamak Lordu Aškombeu za 5000£ , koji je narednih 40 godina vršio popravke na vitalnim delovima građevine samo da je spasi od propadanja.

Poslednji privatni vlasnik ovog nekada velelepnog zdanja bio je Lord Kurzon, koji je punih jedanaest godina pokušavao da ga kupi. Kada je konačno uspeo, 1916. godine, potpuno se posvetio izučavanju istorije zamka i njegovoj potpunoj restauraciji. Testamentom ga je ostavio Nacionalnom fondu koji je do danas nastavio njegovu misiju. Iako je enterijer skoro potpuno uništen, moćne zidine Bodiama i dalje, uz mnogo truda radnika Fonda, odolevaju močvarnom okruženju čuvajući duh srednjeg veka i sećanje na bogatu istoriju ovog regiona.