UN Konvenciju o pravima deteta je ratifikovalo 195 država, čime su se obavezale da preduzmu sve mere zaštite dece od svih oblika fizičkog nasilja. Konvencijom dete prestaje da bude objekat roditeljskog prava koji podrazumeva vlast, već ono postaje subjekt prava koji ima mogućnost da učestvuje u donošenju odluka koje su važne za njegov budući život. O ovom pitanju Komitet za prava deteta ima jasan stav: "svako fizičko kažnjavanje deteta je zabranjeno".

Iako je našim Krivičnim i Porodičnim zakonom zabranjeno nasilje u porodici, veliki broj roditelja ne smatra da se pod tim podrazumeva i fizičko kažnjavanje dece u vidu „pedagoških ćuški“ ili „vaspitno rukom po guzi“. Pozivajući se na to da je Srbija potpisnica UN Konvencije, jedan deo javnosti smatra da predlog Građanskog zakona otklanja ovu nejasnoću, jer on samo konkretizuje ono što smo već prihvatili.

Da li je baš tako?

Činjenica je da je samo 29 zemalja u svoje porodične zakone unelo ovakvu odredbu, dok 168 potpisnica to nije učinilo, a među njima se nalaze najrazvijenije države sveta: Francuska, Italija, Irska, Belgija, Češka, Slovačka, Amerika, Australija...

Pokušaj da se na ovakav način regulišu prava deteta je u Kanadi osporio Vrhovni sud, koji je rodeteljima dece uzrasta od 2 -12 godina dozvolio kažnjavnje otvorenom šakom.

Velika Britanija je donela Zakon o deci koji izričito zabranjuje kažnjavanje dece, ali je tokom sudske prakse došlo do prihvaćenog stava po kojem se pravi razlika između udarca usled koga se samo zacrvenela koža, pa kao takav ne podleže kazni, i udarca koji je izazvao modricu, otok, ili podliv, zbog čega će roditelj sigurno biti kažnjen.

Na Novom Zelandu su roditelji zahtevali referendum na kome su građani velikom većinom odlučili da telesno kažnjavanje dece ne sme da bude zabranjeno zakonom.

U mnogim državama je jasno precizirano da dete ne sme biti udareno po licu i glavi, kao i da je dozvoljeno udariti dete otvorenom šakom po debelom mesu. Izričito je zabranjeno korišćenje štapa, varjače, kaiša i slično. Jedan deo naše javnosti smatra da su ovi zakonodavci ukazali poverenje roditeljima, za razliku od onih koji ih predstavljaju potencijalnim manijacima čiju decu država mora da zaštiti.

Dečiju sliku o sebi daleko više može da pokvari nemoć roditelja koji, ne znajući kako da izađu na kraj u nekim situacijama, izgovaraju rečenice tipa: „Otići ću, da te ne gledam više“, „Izlazi iz mog stana“ i „U grob ćeš me oterati svojim ponašanjem“. Sa druge strane mnogi psiholozi tvrde da ukoliko roditelji pokazuju detetu ljubav, ali ga disciplinuju povremeno i blagim telesnim kažnjavanjem, nema opasnosti da će ono doživeti traumu koja će se negativno odraziti na njegov razvoj. Iako zagovornici dečijih prava govore o tome da su deca racionalna bića kojima se sve može objasniti rečima, postoje neke veoma opasne situacije usled kojih ona mogu da budu životno ugrožena. Dete ne razume zbog čega ne treba da se penje na ogradu od terase, gura prst u šteker, dodiruje vruću ringlu...

Prema saopštenju UNICEF-a država ima obavezu da obezbedi podršku roditeljima u obavljanju svojih roditeljskih dužnosti, te da uvođenje zakonske zabrane fizičkog kažnjavanja bude podržano informacijama i savetima o pozitivnom roditeljstvu i efektivnim alternativnim metodama disciplinovanja.

Da bi vaspitavali i socijalizovali svoje dete, roditelji moraju da raspolažu sankcijama, posebno onda kada dete sebe dovodi u opasnost svojim ponašanjem, a ostale vaspitne metode ne daju rezultate. Ovim predlogom, deca se stavljaju na pijedestal nevinosti, dok su roditelji krivi kada ona pogreše, jer im nisu dovoljno dobro objasnili.

Ne bi smelo da se zaboravi i na našu surovu realnost u kojoj se mlada generacija već sada oseća dovoljno moćno u odnosu na profesore i roditelje, čiji je autoritet ozbiljno poljuljan. Tragajući za metodama koji bi pomogli ideju srećnog deteta, savremena pedagogija i dečija psihologija dovode roditelje, kao nosioce veoma važnog društvenog posla – vaspitanja dece, u stanje gde oni osećaju nekompetentnost i nemoć. Roditelji su izgubili veru u autoritet nad decom, a društvo je izgubilo želju da veruje roditeljima da su sposobni da socijalizuju vlastitu decu.

Srbija bi bila trideseta zemlja na svetu koja u zakon uvodi zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Da li je telesno kažnjavanje isto što i zlostavljanje i da li pisci zakona izjednačavaju "obične ćuške" sa zlostavljanjem dece koje dospeva u crne hronike? Šta bi se desilo kada bismo državi oduzeli moć da kažnjava odrasle, pametne, socijalizovane ljude koji čine protivzakonite radnje?

Retke su narodne mudrosti koje se ukidaju zakonskim dekretima. Ukoliko zakon o zabrani telesnog kažnjavanja dece bude usvojen u predloženom obliku, čini se da će ona narodna da je „batina iz raja izašla“ biti prva koja je zakonski opovrgnuta.