Iako je u popularnoj kulturi često predstavljan kao lakrdijaš, Kazanova je bio jedan od najobrazovanijih i najnaprednijih ljudi svog vremena, prevodilac „Ilijade” i verovatno koautor liberta za Mocartovu operu „Don Đovani”. Komplikovan i egocentričan, uspeo je da iz svog života iscrpi materijal za biografiju u dvanaest tomova. Pisanje ovog kapitalnog dela bilo je lek za dušu, napaćenu porazima u nizu koji su pratili kasni period njegovog života. Seks je bio samo deo njegove priče, sredstvo za spoznaju dublje ljudske prirode i dobrim delom alatka literarne imaginacije. Teško je danas reći ko je bio pravi Kazanova, i koliko su detalji iz njegovih memoara i priče koje ih prate istorijski tačni.

U svojoj biografiji je tvrdio da je jedan od njegovih predaka plovio sa Kolumbom. Rođen je u Veneciji, od roditelja koji su bili glumci španskog porekla. Iako su u Veneciji glumci tada smatrani nižom klasom, mladi glumački par je bio veoma popularan i omiljen. Đakomo je bio bolešljivo dete, što je njegovim roditeljima uz zahtevne karijere predstavljalo dodatni teret. Kada je imao samo godinu dana, majka Zaneta ga je ostavila na čuvanje svojoj majci, kako bi se posvetila glumačkoj karijeri. Moglo bi se zaključiti da je ovo rano napuštanje bilo važan uzrok njegove potrebe da u odraslom dobu opsesivno traga za ljubavlju i pažnjom žena.

Odrastao je kao izuzetno lep dečak, muževnog izgleda i sa dugom kovrdžavom kosom koja je još u ranom periodu odrastanja privlačila devojčice. U jedanaestoj godini je poslat u Padovu da uči za sveštenika pod pokroviteljstvom Abe Gocija, ali je već tada sudbina odredila njegovo pravo zanimanje. Zavela ga je sveštenikova sestra Betina. Nakon povratka u Veneciju, sveštenička odora ga nije sprečila da zavede dve sestre istovremeno. U to vreme bio je pod patronatom senatora Malipera, koji bi, pretpostavlja se, mogao biti njegov biološki otac.

Kazanovinu mladost obeležilo je ponašanje koje je pratilo određenu matricu. Uvek bi imao bogatog patrona, upetljao bi se u neku intrigu, zaveo nekog, izbio bi skandal i on bi ubrzo nestao iz grada. U „Istoriji mog života” opširan opis putovanja kroz Francusku, Poljsku, Nemačku i Italiju predstavlja panoramsku istoriju Evrope iz XVIII veka sa pejzažom kulturoloških granica.

1760. godine upoznao je Voltera. Susret sa slavnim pesnikom je na njega ostavio snažan utisak:

Kazanova: „Ovo je najsrećniji trenutak u mom životu. Konačno sam upoznao svog učitelja; već dvadeset godina sam, gospodine, vaš učenik.”

Volter: „Čini mi tu čast i narednih 20 godina, ali mi obećaj da ćeš mi tada doneti moju nagradu!”

Vreme provedeno sa Volterom obeležile su literarne rasprave koje su se uglavnom odnosile na Aristotela koga je Kazanova izuzetno cenio, a Volter voleo da kritikuje.

Kazanovini memoari predstavljaju i hroniku muzike XVIII veka. Jednom prilikom, 1784. godine, sreo je čuvenog Lorenca Da Ponte, sa kojim je radio na libretu, tekstualnom predlošku čuvene opere „Don Đovani” (Kažnjeni razvratnik). Za operu u dva čina, čija radnja ima dosta sličnosti sa detaljima iz Kazanovinih memoara, muziku je pisao Mocart, a premijerno je izvedena u praškom Državnom pozorištu 1787. godine.

Kazanova je zavodio žene iz svih klasa. Nije se libio da svoje srce otvori za časne sestre, udate žene, pa i maloletnice. Nije se nikada ženio, ali je imao potomstvo. U svojim memoarima je dao povoda za spekulacije o incestuoznoj vezi sa kćerkom Leonidom, mada je decidirano tvrdio da je pred njom imao burne ljubavne epizode sa njenom majkom, ali da dete nije takao. Brojne druge ispovesti koje je prosuo u svojim memoarima grebu po površini društvene korektnosti i današnjeg, a ne samo onog vremena. Voleo je da se pred svojim ljubavnicama oblači kao žena, da ga udešavaju kao devojčicu, a ni homoseksualna iskustva mu nisu bila strana.

Bio je veoma naklonjen inteligentnim ženama. Pisao je: „bez razgovora, zadovoljstvo ljubavi se smanjuje za najmanje dve trećine”. Teško da bi ga bilo ko mogao opisati kao hladnokrvnog zavodnika. Prema ženama koje je voleo je bio izuzetno pažljiv, a često je pomagao i žene koje bi se našle u nevolji, trudne i napuštene od neodgovornih partnera. Za Kazanovu žena nikada nije bila samo objekat želje, a njegov najveći strah je bio da neku od njih ne povredi. Težio je da ostanu prijatelji i nakon ljubavne avanture.

Njegova najveća ljubav je bila Henrijeta, koju je upoznao 1749. godine. Ona ga je opisala kao „najčasnijeg čoveka koga je poznavala“. Kada su se rastali, na prozoru hotela u Ženevi mu je vrhom dijamantskog prstena urezala poruku „Zaboravićeš i Henrijetu”. Dvadeset godina kasnije, njeno proročanstvo se obistinilo. Pri slučajnom susretu na ulici, prošao je pored nje ne prepoznavši je. Nakon toga mu je napisala u pismu „Hoćeš li mi verovati da mi je, iako te još uvek volim, drago da me nisi prepoznao? Nije da sam ružna, ali godine su izmenile moju fizionomiju”. Tada je imala 51 godinu.

Već 1756, Kazanovin buran život kreće silaznom putanjom. Objavio je kontroverznu poemu zbog koje ga je Inkvizicija osudila na kaznu u zloglasnom zatvoru Palazzo Ducale. Prokopavši uz pomoć saučesnika tunel kroz pod, Kazanova je bio prvi čovek koji je uspeo da pobegne iz ovog zatvora. Dvadeset godina kasnije, zamenio je uloge i postao tajni agent Inkvizicije.

Pored mnogih zanimanja, Kazanova je bio i osnivač Nacionalne lutrije u Francuskoj 1757. godine. Negde u to vreme, privremeno se obogatio. Tokom celog svog života je bio angažovan u raznim prevarama i šemama za bogaćenje, od koje je verovatno najbizarnija ona kada je, 1763. godine, obavio migraciju duše Markize d’Urfe u telo novorođenog dečaka.

Krajem XVIII veka, sa već punih 65 godina, Kazanova je bio potpuno istrošen. Našao je uhlebljenje kao bibliotekar grofa Džozefa Čarlsa de Valdstajna u njegovom zamku, gde je bio duboko nesrećan. Isluženi zavodnik je postao meta podsmeha, što mu je veoma teško palo. Tu je započeo pisanje memoara, što je za njega bio lek i spas od ludila. Tokom devet godina, pisao je veoma posvećeno najveći deo dana i noći, na francuskom jeziku koji je voleo više nego maternji italijanski. Njegovi memoari dosežu samo do 1774. godine. Nije stigao da ih završi. Umro je 1798. godine, ostavivši za sobom najodanijeg prijatelja, foks terijera Finetija. Njegove poslednje reči su svedočile da se pred kraj života vratio svojim religijskim načelima iz mladosti:

„Živeo sam kao filozof i umro kao hrišćanin.“

Kazanovino poslednje osvajanje i najvrednija ljubavnica bilo je pisanje. Reči su hvatale mirise, ukuse, linije, teksture, zvuke i boje sećanja. Pisanje memoara je postalo zaklon iza kojeg je čuvao celu paletu osećanja i grejao dušu zarobljenu u egzilu dosade u sumornoj biblioteci gde je odbrojavao svoje poslednje dane.