Vitezovi, hrabri ratnici na konjima, zaklinjali su se na vernost gospodaru i sa njim odlazili u bitke u kojima je na test stavljana njihova snaga, veština i lojalnost. Viteški kod koji su poštovali bio je mešavina vojne, društvene i hrišćanske etike. Podrazumevao je čast, uljudnost, hrabrost, i odanost gospodaru ili plemkinji.
Viteštvo je zaživelo kao moralna norma srednjevekovnih ratnika, nazvana chivalry, po francuskoj reči koja znači „konjanik”. Vitezovi su pripadali klasi nižeg plemstva, a tokom XII veka napravljena je razlika između običnih vitezova (milites gregarii) i vitezova plemića (milites nobiles). Sistem vrednosti, svojevrstan običajni zakon, prevazilazio je pravila borbe i tokom vremena, a naročito u doba renesanse, obuhvatao širi spektar poželjnog društvenog ponašanja. Uključivao je način odevanja, bonton i način ophođenja prema damama.
U doba Henrija IV Lankastera nastale su i turnirske igre viteštva, chivalry turniri po ugledu na one u antičkom Rimu. Obično su održavani u dvorištima plemićkih palata. Bili su izuzetno cenjeni u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj tokom XVI veka, a do XVII veka su postali pravi spektakli. Takmičeći se u brojnim borbenim i taktičkim disciplinama, vitezovi su demonstrirali svoju snagu i sposobnosti. Turnir se završavao borbom prsa u prsa, u kojoj je cilj bio zbaciti protivnika sa konja, ili mu iz ruku izbiti koplje. Pobednik je dobijao nagradu od gospodarice dvorca, obično venac od cveća.
Kasnije, viteške igre su bile u bliskoj vezi sa procvatom kulture romantizma krajem XVIII veka, koja je favorizovala umetnost i plemenite veštine. Vitez romantizma više nije mogao da bude samo iskusan ratnik, već je morao da poštuje određena pravila ponašanja. Morao je da poznaje poeziju, usavrši veštinu šaha, organizuje „okrugle stolove” i učestvuje u lovu, a u njegovom rečniku nisu smele da se nalaze kletve i psovke. Morao je da štiti nemoćne, decu i žene, i da se uzdržava od brutalnosti u neravnopravnoj borbi.
Neki od viteških redova, poput Templara i Krstaša, postali su predmet legendi, a drugi su neslavno demistifikovani u klasicima svetske književnosti, poput Servantesovog Don Kihota i Makijavelijevog Vladaoca, delima koja su odbacila viteštvo kao nerealni idealizam.
Za razliku od viteštva (chivalry) kao moralne norme, reč vitez (knight) je u engleskom jeziku nastala od staroengleske reči cniht (dečak ili sluga). U germanskim jezicima povezana je sa terminom Knecht (čovek vezan ugovorom, vazal), što bliže objašnjava odnos viteza sa vladarom u čije ime ratuje. U slovenskim jezicima, kako pretpostavlja jedan broj lingvista, reč vitez je derivat osnove vid ili vit sa značenjem „heroj” ili „junak”. Potvrdu ove pretpostavke nalazimo u imenu Svetovida, jednog od najvažnijih bogova u slovenskoj mitologiji. Dvojako značenje osnove reči vid-vit tumači se kao još jedna karakteristika viteza - iskusnog ratnika sposobnog da predvidi ishod bitke. Zanimljiva je i analogija vezana za konje, verne pratioce vitezova. Belog Svetovidovog konja niko sem njega nije smeo da napasa, oprema i uzjaše. Smatralo se da i konj, kao i jahač, ima natprirodne moći. Pred značajne bitke pred njega su postavljana koplja. Ukoliko bi konj preskočio koplja pošavši desnom nogom, verovalo se da je pobeda sigurna. U suprotnom, slutio je poraz i stradanje. Oni koji dublje tumače vezu slovenskog boga Svetovida sa viteškim kodeksom, smatraju da se Kosovska bitka nije slučajno dogodila na Vidovdan.
Nažalost, srednjevekovna tradicija viteštva u Evropi je nakon renesanse zamrla. Tome je mnogo doprinela i promena načina vođenja rata, koji se sa bojnih polja izmestio u naseljena mesta i počeo da briše granicu između ratnika i stanovništva. Viteški kod su zamenila haranja, pokolji i pljačke, a dokumenta istorije pokazuju da je idealizam renesanse donekle ulepšao i viteštvo svog doba. Na kraju, politički interesi i materijalizam su uslovili da viteštvo na bojnom polju potpuno nestane, i postane jedan oblik mirnodopskog društvenog ponašanja, kavaljerstvo (i terminološki bliskije izvornom nazivu chivalry) koje podrazumeva uljudnost, učtivost i zaštitnički odnos prema slabijima.
I pored istorijske prevaziđenosti, ne možemo da ne primetimo da i moderno doba ima svoje vitezove. U senci velikih stradanja izazvanih elementarnim nepogodama, terorističkim napadima i sličnim katastrofama, ostaju ljudi koji zbog prirode svog zanimanja (vojnici, vatrogasci, ronioci, alpinisti…) u kriznim situacijama pokazuju nadljudsku hrabrost i požrtvovanost. Možda će ove anonimne konjanike bez konja i ratnike bez mača neke daleke generacije prepoznati kao vitezove XXI veka.
Sopček Đura, 19 Jun 2016
Kao anacionalni ateista i, pre svega, PACIFISTA, meni su sve priče na ovu ili slične teme, besmislene! Iskreno se nadam da će za 50-100 godina, kultura i svest najrazvijenih naroda, dodirnuti granicu besmisla koje se zove oružje i sukobi!? Tokom svog života sam utrošio mnogo vremena pokušavajući sagovornicima da ukažem na besmisao svih armija sveta! Na žalost, previše je onih koji vojnu uniformu doživljavaju kao nešto neophodno a pri tom i lepo??? Naravno, vojne uniforme nose sobom sva oružja sveta koje, neminovno, donose nesreću i smrt! Šta je tu lepo neću shvatiti dok ne sklopim oči...
OdgovoriPavle, 25 Jan 2022
Rec vitez ne nalazimo ni u jednoj narodnoj epskoj pesmi, sto znaci da sam pojam vitez nije bio poznat Srbima i Balkancima pre formiranja Solunskog fronta i prvog kontakta sa Englezima i Francuzima. Sama rec je opskurna, tumaci se na razne nacine, a niko sa sigurnoscu ne zna da li je ona uopste koriscena za ratnike sa Balkana. Sve u svemu tu je naravno i ta romantizovana opsesija nekakvim kodovima casti koje su izmislili Englezi u XIX veku u doba romantizma pokusavajuci da stvore mit o izmisljenom kralju Arturu, koji iako je ziveo navodno u 5 veku nove ere, prikazuje se na slikama iz tog doba u opremi ,,viteza,, iz 16. veka. Sama viteska mitologija je izmisljena, a prvi koji se obracunao sa vitezovima bio je Migel de Servantes slavni pisac i ucesnik bitke kod Lepanta u kojoj je izgubio ruku. Servantesov Don Kihot opisuje dogadjaje Alfonsa de Kihade starca iz Spanije koji cita knjige o vitezovima i sam je zaludjen istima. On polazi na put sa svojim komsijom Sancom Pansom i na tom putu zanesen bajkama i izmisljotinama o vitezovima on u prividjanju ulazi u sukobe i tuce koje su za citaoca toliko smesne do suza...Elem cini mi se da i kod nas na Balkanu ljudi fantaziraju Holivudizovanu verziju price o ratnicima iz Srednjeg veka. Prava istina je da su ratnici iz srednjeg veka bili ruzni, imali ostecene i rdjave i patinirane oklope, da ostatci maceva govore da je mac bio trouglasti komad gvozdja sa balcakom od gvozdja i drskom od gvozdja tamno crne boje vrlo cesto hrapav od udaraca cekicem a ne srebrni komad uglacanog metala sa drskom od drveta. Sam kapetan garde cara Dusana, Palman de Braht imao je zeciju usnu i falio mu je prst na saci koji je izgubio u dvoboju. Ne retko srednjovekovni ratnici su imali oziljke, bili su pogureni od nosenja opreme itd itd...
Odgovori