On, sin vršačkog notara Pope, žgoljav i krakat, ali izuzetno šarmatan mladić čiji je smisao za humor isprepletan poetično umerenim sarkazmom umeo da nasmeje i najveće namćore, i ona, ćerka uglednog advokata Singera koja je svojom senzibilnošću i savremenim poimanjem stvarnosti postala profesorka koju na arhitektonskom fakultetu studenti obožavaju, jedve večeri u Lenauvojoj ulici su se smelo uhvatili za ruke i krenuli hrabro u život.

Samo onaj ko razume ljubav iz tog mirnog doba u kome je tek svaka stota kuća imala radio i kada su ulice noću bile obavijene velom potpune tišine, može da razume mladića koji je drhteći celim telom pitao devojku: „Da li smem da vas pozdravljam kada vas sretnem?” Skrivajući osmeh, Haša je klimnula glavom u znak odobravanja, a potom su se zvanično rukovali. Treptaj koji su osetili prilikom tog dodira ruku ostao je da bukti među njima do kraja života.

Već tada, platonski zaljubljen do ušiju, Vasko Popa je smišljao stihove pesme koja će kasnije nastati, a koja i danas predstavlja jednu od najdivnijih ljubavnih poema ikada napisanih:

Očiju tvojih da nije, na bi bilo neba u malom našem stanu.
Smeha tvoga da nema, zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali.
Slavuja tvojih da nije, vrbe ne bi nikad nežne preko praga prešle.
Ruku tvojih da nije, sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo.

Da li je sudbina želela da Rumuna Vaska, rođenog u Banatu, sa njegovom Hašom zauvek spoji nemački pesnik Nikolaus Lenau, rođen u rumunskom Banatu, ili ih je prosto samo poneo miris lipa iznad krošnji istoimene ulice, tek jedne večeri kada su počeli da se zabavljaju ih je video sveštenik vršačke crkve i istog trenutka prijavio njenom ocu. Te noći je na stotinu postavljenih pitanja Jovanka buntovno odgovorila preneraženim roditeljima: „Pa šta ako nas je video? Vasko me još uvek nije ni poljubio!"

Devojka, čije pravo ime Jovanka Singer Popa gotovo da niko nije znao, ostala je zapamćena kao Haša, kako su je zvali svi u porodici, i po nadimku Singerica koji su joj od milošte nadenuli njeni studenati. Bila je vrsan poznavalac stranih jezika i uveženi profesor kome se smešila uspešna karijera sve do dana kada je pristala da se uda za mladog pesnika snažnog duha.

Iako je Drugi svetski rat uveliko uzimao danak onda kada je konačno došao da je zvanično zaprosi, ona se do kraja života sa osmehom sećala kako su u kući Singerovih svi sa osmehom dočekali budućeg mladoženju, kao i da se kada je tog dana objavila da će se odreći blistave karijere kako bi se posvetila zajedničkom životu, jedino njena služavka iskreno oglasila rečima: „Zar se to naša Haša udaje za „štrajbera“? Gospode, od čega će oni da živu?“

Od čega će oni da žive zapitao bi se svako i onda kada su ova dva mlada bića čvrsto verujući u komunističku ideju tog vremena nagovorila Hašinog oca da dva dvorca koja je imao u vlasništvu pokloni državi. Godinama kasnije kada je ovaj par dolazio u Vršac nije imao gde da odsedne, pa se činilo kao da u povijenim krošnjama ovog grada odzvanjaju reči njenog oca: „Deco, ako vama ne trebaju te kuće, meni trebaju još manje“.

Uprkos tome, Vasko Popa je 29. maja 1972. osnovao Književnu opštinu Vršac i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, koju je simbolično nazvao „Slobodno lišće“.

Svojom normalnošću, nesvakidašnjim humorom i dosetkama koje su se graničile sa satirom i sarkazmom pomešanih sa lucidnošću, Vasko Popa je uspeo da šarmira ceo svet. Kao rodonačelnik moderne poezije postao je pesnik čije će celokupno pesničko delo ne samo biti objavljeno u Engleskoj i Americi, već i prevedeno na preko 50 svetskih jezika. Postao je akademik SANU-a i urednik Nolita, ali je je ovaj veliki poeta 20. veka nastavio sa Hašom da živi skromno u duhu komunističkog verovanja. Iako je kao čistokrvni Rumun činio ogromnu čast srpskom jeziku, njih dvoje su do kraja života živeli u blizini Tašmajdana u malom jednosobnom stanu zgrade Marinković, smeštenog paradoksalno odmah iznad čuvenog luksuzno opremljenog sprata iste zgrade.

Često su pravili književne kružoke stvarajući od sobe tri sa tri mesto koje se nalazi izvan vremena, a slušaoci koji su iz celog sveta na njih dolazili su taj mali prostor počeli da doživljavaju kao još jednu himeru u borbi svetova pesnika čijim su se metaforama divili a svaku izgovorenu rečenicu pamtili kao mudrost, i njegove supruge u čijim su zakuskama i prijatnom društvu uživali.

Uprkos nepravdi komunističkog društva za njih dvoje se može reći da predstavljaju redak par u našoj istoriji kojem ni jednu mrlju u biografiji niko do sada nije uspeo da pronađe. Od krhkog mladića kojeg je Haša zavolela u mladosti, Vasko je postao veliki pesnik i nežan suprug koji je uspeo da svojoj supruzi omogući bračnu harmoniju u kojoj su živeli skromno i povučeno, ali srećno do kraja njegovog života.

Kažu da je sve do 1991. za svaku Novu godinu i Božić kupovao veliku jelku koju nikada nisu kitili, već su je postavljali u sobu da miriše pored njihovog kreveta, a onda su bolnički dani uzburkali tu bračnu idilu sve dok se konačno 5. januara, kada je prestalo da kuca srce našeg velikog poete, nije potpuno ugasila.

Verujući da će nastaviti da živi i posle smrti samo ako prihvati do kraja jezik koji je usvojio kao maternji, ovaj vatreni komunista je na veliko iznenađenje mnogih odlučio da se sahrani uz pravoslavna crkvena zvona i sveštenika.

Poslednje godine života Haša je provela u neprekidnoj borbi da njihov mali stan pretvori u legat velikog pesnika, ali bezuspešno. Kada ju je Vasko napustio, činilo se kao da joj baš ništa ne ide od ruke. Kako je stan u kome su živeli četrdeset godina bio prethodno oduzet porodici Dragoljuba Marinkovića, ona nije uspela da ga otkupi, a čak i jelku koju je simbolično zasadila pored njegovog groba su vandali taman kada se lepo razgranala ukrali.

Do kraja života je strahovala da će jednog dana kada je iznesu doći neki ljudi da pokupe celokupnu arhivu o radu Vaska Pope koju je brižljivo čuvala, kao i da joj zbog toga što ne predstavlja zaslužnu građanku neće dozvoliti da bude sahranjena pored svoga muža.

Iako se činilo da će se njena strašna prognoza ostvariti, godinu dana nakon Hašine smrti Srpska akademija nauka i umetnisti dobila je sudsku odluku prema kojoj je zaostavština Vaska Pope preneta u SANU gde se i danas čuva u posebnoj sobi biblioteke, a nešto kasnije je na zgradi Zadužbine Dragoljuba Marinkovića postavljena tabla na kojoj piše: U ovoj kući od 1951 - 1991 živeo je pesnik Vasko Popa. Najzad, u oktobru 2001. urna sa pepelom žene koju je pesnik celog života neizmerno voleo je položena u grobnicu pored njegovih posmrtnih ostataka, pa se može reći da je njihova ljubav ipak ostala zauvek sjedinjena u večnosti.