Kiril Mikhailovič Simonov, kasnije poznat kao slavni ruski pesnik Konstantin Simonov (1915-1979), rođen je u Sankt Peterburgu. Otac mu je ubrzo poginuo u ratu. Majka, po rođenju princeza Aleksandra Obolenska, pripadala je jednoj od najstarijih, iako ne bogatih, ruskih aristokratskih porodica. Preudala se za Aleksandra Ivaniščeva, takođe oficira i ratnog veterana Japanskog rata, koji je nakon Revolucije postao instruktor vojske Crvene armije u Vojnoj akademiji Rajzan.

Prvo sećanje mladog Simonova na detinjstvo bio je život među vojnim barakama. Stroga vojnička disciplina teško se primala na aristokratski, poetski gen Obolenskih. Taj deo duše gradila je njegova tetka Sofija Obolenski, bibliotekarka u Lenjingradu, u čijoj je kući napisao svoju prvu pesmu.

U njemu se borio mladalački poriv da se uklopi u novu, revolucionarnu Rusiju, sa saznanjem da joj svojim poreklom ne pripada. Odrastajući 1930-tih, zanet idejom pregalaštva i industrijalizacije, postaje inženjerski pomoćnik. Ipak, život ga stavlja na test odanosti novoj Rusiji. Njegovog očuha iz političkih razloga hapse, a njega i majku izbacuju iz kuće na ulicu. Šest meseci kasnije, očuhovo hapšenje se proglašava greškom, ali revoltirani Aleksandar Ivaniščev ipak zauvek napušta vojsku i zapošljava se u civilstvu.

Drama Simonove porodice se nastavlja. Preostali članovi aristokratske porodice Obolenski su 1935. godine deportovani u zatvor Orenburg na istoku gde, između ostalih, 1937. godine umire njegova voljena tetka Sofija. Istovremeno, Rusija zapaža i sve više ceni mladog pesnika i dramaturga, koji 1940. godine menja ime u Konstantin Simonov. Konstantin je bilo relativno neuobičajeno ime za Rusiju tog doba, ali veoma često ime u porodici njegove majke Aleksandre Obolenski. U tom periodu nastaje jedna od njegovih najboljih ranih pesama Sati prijateljstva, pesma o snu, životu i gubicima voljenih:

„…Mi ne brojimo godine kao što ih brojite vi.

Mi ne računamo, kada merimo dužinu života,

godine koje smo proživeli, nego sate prijateljstva.”

Kao ratni izveštač iz Mongolije, gde je poslat 1939. godine, vratio se sa mnogo bola, sažaljenja i divljenja prema poraženom neprijatelju. Osetio je surovu realnost rata, dok su mu u srcu ostala urezana sećanja na „krvave papirne osmehe”, fotografije žena i dece nađene u džepovima ubijenih japanskih vojnika. U Mongolskim pesmama ostalo je i sećanje na repatrijaciju, oslobađanje zarobljenih japanskih vojnika, kada jedan od njih pred svojim oficirima koji su došli da ih sačekaju izlazi iz kolone i prilazi da se nakloni sovjetskom vojniku koji mu je u zarobljeništvu previjao rane.

Sve izvesniji nagoveštaj rata navodi ga da preispita svoje mesto u budućem sukobu, gde se ideološki konflikti gube pred većom pošasti koja preti svetu. Nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez 1941. godine, Simonov ponovo odlazi u rat kao dopisnik, ali vremenom postaje aktivni borac sa činom pukovnika. Na srcu nosi težak teret, za njega teži od smrtne opasnosti i ratnih stradanja. Godinu dana pre odlaska u rat osvojio je srce Valentine Serove, ruske glumice u koju je godinama pre susreta bio zaljubljen.

Rođena kao Valentina Polovikova (1917-1975), već u 21. godini je bila zvezda pozornice i bioskopskog platna. Udaje se za generala Sovjetskog vazduhoplovstva Anatolija Serova 1938. godine, koji tragično gine naredne godine na probnom letu novog borbenog aviona. Iste godine, Valentinin film Devojka sa karakterom, lansira je među zvezde u Sovjetskom savezu. Od smrti supruga do veze sa Simonovim pratile su je glasine da se upuštala u brojne emotivne veze, ali da ni u jednoj nije našla utehu za Serovim.

Susret slavne glumice i ništa manje poznatog ruskog pisca nagoveštavao je početak velike ljubavi. Godine čežnje za Valentinom postale su stvarna ljubavna veza, sve ono o čemu je Simonov maštao. Ljubav je, bez sumnje, bila obostrana i uzvraćena, ali veoma komplikovana i slojevita. O tome je u članku nedavno pisala ruska glumica Tatjana Kravčenko:

„Bila je to ljubav koja je imala dva jasna toka. Jedan su činili vidljivi događaji, u kojima je Simonov imao aktivnu ulogu. On se uporno bavio Valentinom, a ona je to prihvatala ili odbijala. Drugi tok je bio prava slika njihove ljubavi, koju je, ma kako čudno delovalo, stvarala ona. Da bi našla sreću u njihovoj vezi, intuitivno ga je učila kako da je voli; velikodušno, ne tražeći nikakve garancije, bez cenjkanja, bez mere i bez računa.

Naravno da je tu postojala fizička strast, ali nije bila primarna kako se površnom oku činilo. Strast, kao i žeđ, prođe kada se utoli. Da je bila ništa više od lepe i zavodljive žene, teško da bi mogla da ostvari takav monopol nad čovekom kakav je bio Konstantin Simonov. Ono za čim je Simonov tragao je da im srca kucaju kao jedno. Ipak, ona je telo davala lako, ali ne i dušu. Duša je pripadala samo njoj, a on je upravo to pokušavao da osvoji.”

Valentina je bila njegova opsesija, ali se u junu 1941. godine desilo nešto što mu je promenilo prioritete u životu. Nemačka invazija je u njemu probudila vojnika, potpuno i neustrašivo posvećenog ratnoj pobedi. Istovremeno, u rat je pored konvencionalnog, otišao sa oružjem kojim je rukovao bolje nego iko drugi - svojom olovkom.

Stara izreka kaže da „vojnik čije su misli na humkama neće postići ništa”. Njen tvorac nije imao u vidu ratnike-pesnike, i svakako nije uspeo da pročita Simonovu pesmu Ako Bog u svojoj svemoći, nastalu tokom opsade Odese kada mu je smrt gledala u oči. Tako je nastala i kultna pesma Čekaj me, posvećena Valentini i skrivena u džepu uniforme, da je pročita nakon njegove sve izvesnije pogibije. Pisana kao mantra i molitva, sa potajnom verom da će ga odanost voljene žene spasiti od sigurne smrti, pesma je stigla do Valentine, do svih ruskih vojnika, i obišla svet prepevana na 35 jezika nakon što su Simonove trupe izbegle fatalni udar nacista.

Venčali su se 1943. godine. Mladi, slavni i pod stalnom lupom javnosti, postali su meta zluradih glasina. O ratniku koji je napisao „najlepšu pesmu na svetu” i slavnoj glumici koja je volontirala kao bolničarka u ratnim bolnicama počele su da se ispredaju priče o prevari i neverstvu. Do Simonova su stizale priče da je Valentina tokom rata bila ljubavnica generala, kasnije maršala Rokosovskog. Glasine po svoj prilici nisu bile tačne jer, kako se kasnije ispostavilo, general je tokom rata bio u tajnoj vezi sa poručnicom dr Galinom Talanovom, sa kojom je 1945. godine dobio i kćerku.

Pod snažnim osećanjem izdaje, u koju ništa nije moglo da ga razuveri, Simonov odlazi na turneju po SAD-u. Po povratku postaje glavni urednik Novog Mira u dva mandata, sve do 1958. godine. Valentinina popularnost počinje da opada još početkom rata, praktično u vreme kada upoznaje Simonova. Konačno, on je 1957. godine napušta i uskoro se ponovo ženi.

Predratna diva, „ruska Merilin Monro”, muza pesme koju i danas tihim falsetom pevaju svi zaljubljeni koji moraju da se rastanu, Valentina Serova umire zaboravljena od svih osamnaest godina kasnije.