Eva je rođena kao Eva Marija Duarte 7. maja 1919. godine, u gradiću Los Toldos u Argentini. Njen otac Huan imao je zvaničnu porodicu u drugom gradu, a Evinu majku Huanu je upoznao kada je imala 15 godina. Ubrzo je postala njegova ljubavnica i rodila mu petoro dece, od kojih je Eva bila najmlađa. Posle njenog rođenja otac ih je ostavio u teškom siromaštvu i vratio se svojoj porodici. Nakon šest godina Evin otac gine u saobraćajnoj nesreći, a ona sa majkom, bratom i sestrama odlazi na sahranu, mada se njihovo prisustvo smatralo nepristojnim. Scena kada se na sahranu svi dovoze luksuznim automobilima, a oni sa majkom idu pešice, ostala je duboko urezana u njenom sećanju. Do kraja života Eva i njene sestre se neće pomiriti sa svojim statusom vanbračne dece, a u biografiji počinje svoju životnu priču od petnaeste godine, od dolaska u Buenos Ajres, ne osvrćući se nijednom rečju na detinjstvo.

Život glumice na putu do slave nije bio lak, ali je Eva znala da ako uspe u Buenos Ajresu, uspeće svuda, i u Njujorku i u Čikagu. U borbi za uloge koristila je sve svoje adute, povezala se sa novinarima da bi svoje ime progurala u najčitanije medije i nije birala glumačke angažmane. Kada je 1944. godine upoznala Huana Perona, bila je već poznata glumica u popularnim radijskim serijama, potpuno svesna svog zanosnog izgleda i vešta da svoju pojavu dovede do savršenstva.

Huan Domingo Peron, rođen 8. oktobra 1895. godine, imao je punih 48 kada je upoznao Evu i bio je duplo stariji od nje. Poticao je iz čuvene lekarske porodice, u kojoj je njegov otac bio neka vrsta odmetnika. Postao je farmer i zemljoposednik, a sa Huanovom majkom se venčao tek kada je dečak imao 16 godina. Iako i sam vanbračno dete, Huan nije zbog toga imao traume kao Eva. Izuzetno visok za Argentinca, sa tamnom kosom i osmehom filmske zvezde, Huan je u mladosti bio živi simbol latino zavodnika. Završio je vojnu školu i priključio se vojsci u 21. godini. U predratnim godinama proputovao je Evropu, posebno se zadržavajući u fašističkim zemljama. Bio je fasciniran Musolinijem, a naročito pompom i ceremonijama fašističkih parada. Kada je upoznao Evu bio je na položaju ministra za rad i ministra za rat, nakon što je 1943. godine vojska preuzela kontrolu nad državom. Bio je izuzetno harizmatičan. Za razliku od većine tadašnjih političara koji su izbegavali medije kao kugu, Peron je uvek bio spreman da razgovara sa novinarima.

Imao je neverovatnu sposobnost da izrazi svoje stavove kroz reči i prenese stavove narode, ali i da formira javno mnjenje u skladu sa svojim ciljevima. I mediji su voleli njega. Tajnovitost i dvosmisao koji su pratili njegova izlaganja imali su magijsku moć nad čitaocima. Kao ministar za rad doneo je propise o minimalnoj ceni rada, plaćenim godišnjim odmorima i zdravstvenom osiguranju, što je za to vreme bilo dosta revolucionarno. Narod ga je obožavao, veleposednici ga nisu podnosili.

Sudbinski susret Eve i Huana desio se početkom 1944. godine, na humanitarnom umetničkom festivalu gde su se prikupljala sredstva za pomoć postradalima u zemljotresu koji je pogodio gradić San Huan. Eva je na gala koncert došla sa prijateljem, a otišla sa Peronom. U to vreme, on je bio udovac bez dece, sa mladom ljubavnicom koju je u javnosti predstavljao kao svoju kćer. Eva se za nju pobrinula na krajnje pragmatičan način. Angažovala je firmu za selidbe, uselila svoje stvari u stan Huana Perona, a mladu ljubavnicu izbacila na ulicu.

Početkom oktobra 1945. godine opozicija u oružanim snagama Argentine primorava Peronea na ostavku, nakon čega je i uhapšen. Usledile su masovne demonstracije njegovih pristalica, poznatih kao los descamisados (bezkošuljaši). Do tada uvredljiv termin za siromašne radnike postao je simbol radničke klase u Argentini. Dok je Peron bio u zatvoru, Eva je otišla kod njegovog advokata i prijatelja Bramuglija da ga zamoli za pomoć. Nadala se da bi on mogao da uloži habeas corpus primedbu sudu, sa ciljem da se preispita legitimnost Peronovog zadržavanja u pritvoru. Međutim, Bramugli je bio jedan od mnogih viđenijih Argentinaca koji su Evu videli kao kamen spoticanja na politikom usponu Huana Perona. Poneo se prema njoj neljubazno i bahato, direktno je optuživši za Peronovu propast. Zalupio joj je vrata pred nosom tako snažno da se zateturala i pala. U pismu koje piše Huanu u zatvoru, ona kaže:

„Moje najvrednije blago, jedino nas rastavljaju oni koje volimo, i koji znaju koliko ih volimo”.

Četiri dana nakon što je izašao iz zatvora, Huan Peron se venčava sa Evom. Peron je planirao da se kandiduje za predsednika i bilo je poželjno da bude u braku. Svi Evini filmovi tada misteriozno nestaju, a poslednji koji je snimila nikada ne dospeva na bioskopska platna. Njena biografija iz vremena pre nego što je postala gospođa Peron se misteriozno briše. U tom periodu njihovi protivnici duboko preziru Evu, kao lukavu oportunistkinju koja svojom lepotom i mladošću krči put ka političkom uticaju.

Iz ove perspektive, sa onim što je usledilo, biografi njihovu ljubavnu priču vide drugačije. Eva je istinski i iskreno volela Huana od dana kad ga je upoznala, moguće i svoju sliku o njemu mnogo pre toga. Sa druge strane, njegova ljubav je imala nekoliko faza. U početku je prema Evi osećao samo emotivnu i fizičku požudu, u šta je imajući u vidu njenu izuzetnu lepotu lako poverovati. Dugo se ophodio prema njoj i predstavljao je kao svoj trofej. Poštovanje i ljubav su sa njegove strane došli kasnije, kada je počeo da je doživljava kao ravnu sebi. I više od toga. Peron je bio izuzetan vođa, ali je duboko u sebi osećao da je Eva postala lider nacije kakav on nikada neće moći da bude, i da je ona ta koja nosi ljubav naroda. Ona je ta kojoj kliču, i koju iz milošte zovu Evita.

Postala je prva žena u istoriji Argentine koja je aktivno učestvovala u predsedničkoj kampanji. U te svrhe je pokrenula radio emisiju Za bolju budućnost, posetila sve veće evropske zemlje i šarmirala ceo svet. Njena lepota je ostavila bez daha čelnike najvećih svetskih modnih kuća, koji joj poklanjaju svoje proizvode i nude da postane njihovo zaštitno lice. Osnovala je Fondaciju Eva Peron za pomoć siromašnima, i sama uplatila prvu donaciju. Izgradila je mnogo škola, na hiljade, bolnice i domove za nezbrinutu decu u Argentini. U gradu koji je nazvan po njoj započela je izgradnju stanova za beskućnike i nastavila socijalnu reformu koju je kao ministar za rad započeo Peron. Njemu je obezbedila sigurne glasove žena na budućim izborima, kada je boreći se za pravo glasa žena oko tog cilja okupila preko pola miliona Argentinki. Postala je duhovni vođa revolucije koja je iz korena promenila status žena u Argentini.

Ona nije bila mit, bila je stvarna

Džon Doerti, član američke asocijacije za diplomatske studije koji je proveo dobar deo života u Argentini, zamolio je prijatelja da mu objasni u čemu je tajna „mita Eve Peron”.

„To je problem sa vama strancima”- rekao mu je. „Ne razumete da ona nije bila mit, bila je stvarna. Imao sam devet godina kada je stigla naredba da se svi dečaci uzrasta od 9-12 godina pojave na stadionu Resistencia gde će se održati fudbalski turnir.

Nisam imao ništa, sem starih pantalona i konopca kojim sam ih vezivao u pojasu. Kada sam došao tamo, prepešačivši 15 kilometara, dobio sam dres sa svojim imenom, šorc i nove patike. Nakon što smo završili sa igrom, rekla nam je - hoću da vas vidim ovde svake subote! Nosio sam taj dres i patike svuda, u školu, u crkvu, dok ih nisam pocepao. Bio sam tako ponosan. To je uticaj koji je ona imala na siromašnu decu naše zemlje.”

Na opštu fascinaciju naroda bračnim parom Peron imućna elita Argentine i kapitalistički svet nisu gledali blagonaklono. Nakon što se tek izborio sa fašizmom, svet je osećao podozrenje prema „musolinijevskoj demokratiji” legitimno izabranog argentinskog predsednika. Brojne kontroverze su ispletene i oko njihove umešanosti u masovno prihvatanje nacističkih ratnih zločinaca koji su se u Argentinu sklonili od posleratnih suđenja. Pod lupu su stavljene i Evitine humanitarne fondacije zbog sumnje da ih koristi za lično bogaćenje i luksuzan život više nego za dobrobit siromašnih.

I pored toga, u avgustu 1951. godine preko dva miliona ljudi se okupilo ispred Casa Rosada zahtevajući da se na izborima Eva kandiduje za potpredsednika Argentine. To je do danas ostalo najbrojnije okupljanje za podršku bilo kojoj političarki na svetu. Nije mogla da usliši želju naroda, ali je bila prva žena u Argentini koja je ikada glasala. Svoj glas je dala Huanu Peronu, iz bolničkog kreveta.

„…Ne plači za mnom Argentino, istina je da te nikada nisam ostavila

Kroz sve moje divlje dane, moje ludo postojanje

Održala sam obećanje.

Ne odriči me se, ni bogatstvo, kao ni slavu nikad nisam prizivala

Iako se činilo svetu da je to jedino sto želim.

To su iluzije, to nisu rešenja koja su obećavala

Odgovor je bio tu sve vreme, volim te i nadam se da ti voliš mene.

Ne plači za mnom Argentino...”

(refren pesme iz mjuzikla „Evita“- 1978, tekst Tima Rajsa)

Plavokosa lepotica, najmoćnija žena latinske Amerike u ranim tridesetim izgubila je svoju poslednju bitku sa karcinomom, 26. jula 1952. godine. Nakon što je 1955. godine svrgnut sa vlasti, Huan Peron tajno šalje Evitino telo u Italiju, gde je sve do 1973. godine, kada je ponovo došao na vlast, bila sahranjena pod lažnim imenom. Nakon njegove smrti, Peronova treća supruga sahranjuje njeno telo u porodičnu grobnicu Duarte u Buenos Ajresu.

I pored brojnih kontroverzi vezanih za period njene vladavine iz senke, Evita Peron je i danas legenda koja živi u srcima mnogih Argentinaca. U njihovim kućama slika „majke argentinskog naroda” stoji na zidu pored slike Presvete Bogorodice. Više od pola veka Evita počiva u misteriji i živi u srcima svojih sunarodnika.