Radnju knjige „Usamljenost prostih brojeva“ Đordano je zasnovao na paraleli između odnosa dvoje ljudi i dva prosta broja. Oni su uvek razdvojeni parnim projevima i mogu se podeliti samo sa 1 ili samim sobom. Priča dvoje ljudi, Aliče i Matije, i njihovom pokušaju bega od usuda „neparnih brojeva“ ima tešku i bolnu pozadinu.

„Prosti brojevi su deljivi samo sa jedan i sa samim sobom. Zauzimaju svoje mesto u beskonačnom nizu prirodnih brojeva, stisnuti između prethodnog i sledećeg kao i svi ostali, ali uvek korak ispred njih. To su nepoverljivi i usamljeni brojevi i zato im se Matija divi.

Poneki put pomisli kako su greškom dospeli u taj niz, kako su slučajno zarobljeni poput perlica u ogrlici. Ponekad, opet, posumnja da bi i oni voleli da budu kao i ostali, sasvim obični brojevi, ali im to iz nekog razloga ne uspeva.“

Odluke se donose za svega nekoliko sekundi, ispaštaju se čitavog života

Prateći svoje junake od detinjstva do fizičke i emotivne zrelosti Paolo Đordano gradi dirljivu priču o svemu što ih je dovelo do nemira u kojima danas žive.

Aliče je u sedmoj godini na treningu polomila potkolenicu i zauvek se oprostila od omraženog skijanja koje joj je nametao otac. Sada hramlje, tetovira se i nema prijatelje.

Matija je u osmoj godini poveo sestru bliznakinju na rođendansku žurku. Stideo se jer je bila ometena u razvoju i ostavio je u parku sa namerom da se posle vrati po nju. Nikada je nisu pronašli. Snažan osećaj krvice je od tog dana njegov večiti pratilac koji ga tera na stalno samopovređivanje.

Aliče i Matija se prvi put sreću u gimnaziji, gde se njihovi nemiri prepoznaju i zbližavaju, istovremeno ih udaljavajući. Matiju genijalan matematički gen odvodi daleko, a Aliče se posvećuje umetničkoj fotografiji. Priča o njima, kao aritmetičkim „neparnim blizancima“, je osnova ove dirljive knjige o emocijama koje nikada ne uspevamo da prevaziđemo.

„Na predavanjima iz jednog predmeta na prvoj godini Matija je naučio da među prostim brojevima postoje neki koji su još više posebni. Matematičari ih nazivaju prosti blizanci, to su parovi prostih brojeva koji stoje sasvim blizu, gotovo jedan uz drugi, zato što između njih postoji jedan paran broj koji ih sprečava da se stvarno dodirnu. Brojevi kao što su 11 i 13, zatim 17 i 19, 41 i 43.

Ko ima strpljenja da nastavi da broji, otkriće da se ovi parovi kako niz odmiče, sve više proređuju. Naići će na sve izolovanije proste brojeve, izgubljene u tihom neujednačenom prostoru ispunjenom samo ciframa, mučiće ga teskoban predosećaj da su parovi na koje je do sad naišao samo puki slučaj, da im je stvarna sudbina da budu sami.

A onda već spreman da odustane, kad izgubi volju da dalje broji, naleteće na još par blizanaca stisnutih jedan uz drugi. Među matematičarima vlada uverenje da će se, koliko god da se broji uvek naići na još dva takva broja, iako niko ne može da kaže gde, dok ih neko ne otkrije. Matija je mislio da su on i Aliče upravo to, prosti blizanci, sami i izgubljeni, blizu jedno drugom.“

Knjigu „Usamljenost prostih brojeva“ (La solitudine dei numeri primi) je na srpskom jeziku izdala Dereta.