Kada je pozvan na inauguraciju mladog predsednika, osamdesetšestogodišnji Frost je Kenediju uputio telegram, koji je u samo jednoj rečenici sažeo svu eleganciju izraza i provokativnu duhovitost majstora pisane reči:

„Ako ti u tvojim godinama možeš da podneseš čast da bude predsednik Sjedinjenih Država, i ja moram u svojim godinama podneti tu čast da na neki način učestvujem u tvojoj inauguraciji.”

Dve godine kasnije, u januaru 1963. godine, Frost je preminuo, a iste jeseni Kendi je pozvan na umetnički koledž Amherst da održi govor u čast slavnog pesnika. Možda zbog urezanog sećanja na neobičan telegram koji je od njega primio, a još verovatnije zbog svog urođenog senzibiliteta poete i proroka, Kenedi je održao jedan od svojih najboljih govora:

Snaga ima mnogo oblika, a njeni najočigledniji oblici nisu uvek najznačajniji. Ljudi koji stvaraju moć doprinose veličini nacije, ali oni koji je preispituju daju neprocenjivi doprinos, naročito kada u tome nemaju lični interes, jer onda ukazuju na to da li mi koristimo moć, ili moć koristi nas.

Robert Frost je spojio poeziju i moć, doživljavajući poeziju kao zaštitu moći od samog sebe. Kada moć povede čoveka u aroganciju, poezija ga podseća na njegova ograničenja. Kada moć suzi interese čoveka, poezija ga podseća na bogatstvo i raznolikost njegovog postojanja. Kada moć korumpira, poezija pročišćava. Umetnost postavlja osnove ljudske istine koja nam mora služiti kao kamen temeljac našeg rasuđivanja.

Umetnik, odan svojoj ličnoj viziji stvarnosti, ostaje poslednji branik individualnog mišljenja i senzibiteta suprotstavljenog nametljivom društvu i oficioznoj državi. Braneći svoj doživljaj stvarnosti, umetnik često plovi uzvodno od svog vremena. To nije popularna uloga...

Ukoliko neko od naših velikih umetnika postane izrazito kritičan prema društvu, to je zato što ga njegov senzibilitet i osećaj za pravdu, koji moraju biti motivi svakog pravog umetnika, čine svesnim nacionalnih propusta u postizanju najviših potencijala. Malo toga je za budućnost naše države i naše civilizacije važno kao priznavanje mesta umetnika u društvu.

Ako umetnost hrani korene naše kulture, društvo mora dati umetniku slobodu da prati svoju viziju. Nikada ne smemo zaboraviti da umetnost nije oblik propagande, nego oblik istine. U slobodnom društvu umetnost nije oružje i ne pripada sferi polemike i ideologije. Umetnici nisu inženjeri duša. Možda je na drugim mestima drugačije, ali u demokratskom društvu, najviša dužnost pisca, kompozitora, umetnika, je da ostane veran sebi i kaže istinu. Služeći svojoj viziji istine, umetnik najbolje služi svojoj naciji.

Nalazimo veliko ohrabrenje u našem nuklearnom aresenalu, našem nacionalnom dohotku, našim naučnim i tehničkim dostignućima, i do određene tačke to ima smisla. Ali fizička snaga sama po sebi ne rešava probleme i ne obezbeđuje pobede. Ono što se broji je način na koji se moć koristi - da li je to sa nadmenošću i prezirom, ili sa razboritošću, disciplinom i velikodušnošću. Ono što se broji je cilj sa kojim se moć koristi - da li zbog osvajanja ili oslobođenja. Šekspir je rekao - „sjajno je imati snagu džina, ali je tiranija ponašati se kao džin“.

Tri nedelje nakon ovog govora, održanog 26. oktobra 1963. godine, Džon Kenedi je ubijen upravo onom brutalnom rukom moći o kojoj je govorio. Govor održan u čast Roberta Frosta pre pola veka i danas odzvanja u svakoj diskusiji o zlo(upotrebi) umetnosti u borbi za političku moć.