Izveštaj pod nazivom “Globalna hrana: da se ne baca, bilo bi je dovoljno”, govori o tome da količina hrane koja se svakodnevno baca u svetu bi bila dovoljna da se 3 puta nahrani čitava svetska populacija koja živi u gladi i umire od gladi. U kontejnerima svake godine završi 50% od četiri milijarde tona proizvedene hrane. Istraživanje je pokazalo da se najviše rasipa u SAD i evropskim zemljama.

Hrana se baca na svim nivoima, od proizvođača, prerađivača do potrošača.

Najčešći uzroci bacanja su pogrešne metode poljoprivredne proizvodnje i njihovo neadekvatno skladištenje i transportovanje sa jedne strane, kao i zahtevi tržnih centara koji prihvataju samo „na oko perfektne prehrambene proizvode“. Dakle, u bogatijim zemljama zdravo voće i povrće završi na đubrištu zato što nije dovoljno lepo po standardima trgovaca.

Farmeri često bacaju useve zato što ne ispunjavaju propise EU o veličini roda, što je recimo samo na primeru krompira besmisleno. Krompir sa iste njive, bio on veći ili manji, je jednako kvalitetan. U Britaniji, 30% povrća ne bude ubrano zbog njegovog fizičkog izgleda. Za to su između ostalog krive tabele po kojima se meri boja paradajza, tako da on završava u kontejneru ukoliko nema tačno predviđenu nijansu. Hleb je namirnica koja se najviše baca. Samo u Beču svakog dana u smeću završi količina koja je dovoljna za potrebe jednog manjeg grada kao što je recimo Grac.

Istraživanje je pokazalo da se 550 milijardi kubnih metara vode upotrebi za gajenje useva koji se nikada ne pojedu a energija koja je bila potrebna da bi se proizvela bačena hrana samo u Americi iznosi barem dva odsto ukupne energije koja se tamo proizvede. Dva posto možda zvuči malo ali ako kažemo da to predstavljaju više energije nego što Švajcarska ili Švedska potroše za godinu dana, onda je jasno o kojoj se količini radi. Ako se uzme u obzir činjenica da se vodeni i energetski resursi iscrpljuju i da je pitanje koliko dugo će još moći da zadovolje ljudsku potrebu, bacanjem hrane ubrzaćemo nestašicu još jednog važnog faktora, a to je voda.

Rezultati govore da proizvođači bace 39% "jestivog" otpada, trgovinski lanci 5%, ketering industrija 14% a da su najveći rasipnici domaćinstva - 42%.

Kako kaže naš narod, “često su nam oči veće od usta” pa u skladu sa tim, namirnice kupujemo stomakom umesto mozgom. Osim toga, tu su atraktivne trgovačke metode koje daju ponude u stilu “platiš jedan-dobiješ dva“, što naše frižidere čini krcatim hranom koju ne uspevamo da pojedemo pre nego što njen rok trajanja istekne. Sa druge strane, proizviđači često odrede prekratak rok kako bi se hrana kupovala u bržem ritmu, iako je realno mogla duže da potraje.

Prema podacima organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) u svetu trenutno gladuje 900 miliona ljudi. Jedna od akcija koja je pokrenuta kako bi im se pomoglo je Food-sharing.de internet-platforma koja spaja one koji žele da poklone hranu sa onima kojima je hrana potrebna. Ideja ove platforme je da na brz način svako može gladnima da ponudi hranu koja je još uvek jestiva.

U svetu 29 zemalja pokazuje alarmantne nivoe gladi. Umesto da bacamo - nahranimo ih!

Foto: africanphotos.gm

nationalgeographic.com