Šta u ovom slučaju Zakon smatra manjim a šta većim krivičnim delima? Ona čije su štetne posledice "neznatne", su dela manjeg stepena društvene opasnosti. Tu spadaju razbojništva, krađe, iznude, otmice i još neka dela. Dela teškog ubistva, organizovanog kriminala, ratnih zločina, trgovina ljudima i narkoticima, dela nad nemoćnim osobama i decom, spadaju u teža krivična dela. U tu grupu ulaze i oni koji su osuđivani vise od tri puta. Lepo bi bilo da neko objasni nama, običnim ljudima, zašto i kako je, recimo otmica, manje krivično delo sa "neznatnim posledicama". Neznatnim za koga? Krađe zbog kojih veliki broj porodica ima egzistencijalne probleme takođe imaju neznatne posledice? Problem je što u našem zakonodavstvu kazna nije adekvatno određena, samim tim jer postoji onaj raspon "od-do", a posledica je da silovatelj ili ubica može kraće da služi kaznu od običnog lopova.

Trenutno u Centralnom zatvoru u Beogradu "leži" oko 1500 osoba, a kapacitet je 700, dok preko hiljadu ljudi čeka na izvršenje kazne. Koliko ih je još u Nišu, Sremskoj Mitrovici, Požarevcu i ostalim kazneno popravnim zavodima, sam Bog zna. Advokat Nebojša Milosavljević je izjavio da "Postoji mogućnost da se izriče rad u korisne svrhe i trebalo bi izricati i ovakvu vrstu sankcije, jer bi time osuđeni doprineli društvu, a bili bi smanjeni i troškovi države za služenje kazne". A zašto se to ne radi? Zato što, po njegovim rečima, sudovi još uvek "nemaju naviku da izriču druge sankcije osim zatvorske kazne". (?!?) Nemaju naviku? Neshvatljivo! Centralni zatvor u Beogradu izgleda katastrofalno. Na stranu"atmosfera" (pa drugo se i ne može očekivati od jedne takve ustanove), međutim, zidovi se ljušte, nije krečeno decenijama, a ruku na srce, toliko ih tamo ima da bi u dva dana mogli sve da srede.

Za razliku od CZ, u Sremskoj Mitrovici gde je jedan od najvećih zatvora u Evropi, osuđenici imaju svoj dnevni posao. Kada nisu na poslu, vreme provode gledajući TV, koji ima svaka soba, a u vreme predviđeno za rekreaciju mogu da koriste teretanu, trim-stazu ili igrališta za košarku i fudbal. Jedan deo njih vreme provodi u radionicama slikajući ili radeći duborez. Neki čitaju, neki sviraju. Kada osete potrebu, mogu otići u crkvu. To je u stvari sala sa ikonama u kojoj sveštena lica obavljaju službu jednom mesečno. Nije hotel A kategorije, ali nije nehumano iako nije ni prineti austrijskom zatvoru koji liči na vrhunski uređeno odmaralište. Tako izgleda kazna... Za sve to što sam nabrojala mi svi moramo pošteno da radimo. Da zaradimo to gledanje TV-a, tu rekreaciju, te dnevne obroke. I struju koja se troši. I vodu. Zašto ne mogu i oni bar malo da doprinesu ovom društvu?

Toliko zemlje ima koja plače za obrađivanjem... toliko puteva koje treba napraviti... mostova... Možda je moj bes neopravdan. Možda nemam dovoljno saosećanja, međutim, vidim koliko ljudi se maltretira za minimalac i živi na ivici egzistencije. Vidim koliko njih nema ni ta tri obroka koja imaju zatvorenici, a ni krevet u koji bi legli. Od malena decu učimo da imaju odgovornost i snose posledice svojih dela. Od malena ih učimo da kazna postoji. Kakav bi to razlog mogao opravdati da se masi odraslih ljudi, koji su sasvim svesno učinili to što jesu, "oprosti" bilo šta? Da li je to ono čemu učimo svoju decu? Idi sine, ukradi - država će ti oprostiti!