Australija je geografski najizolovaniji kontinent i kao takav je dom jedinstvene strukture životinjskog sveta, pritom je i jedan od najnenastanjenijih kontinenata, pa je zbog toga njegova fauna još uvek relativno očuvana i nepovređena ljudskom delatnošću.
Uprkos tome neke vrste su ipak izumrle u protekla dva veka koliko ljudi borave na njemu.
Australija je u početku bila zatvorska kolonija Britanske imperije, i zbog svojih klimatskih osobina, naseljavana je masovno samo na jugoistoku kontinenta. To je omogućilo da se životinjski svet još uvek ne susretne sa ljudima kao konkuretnima u borbi za teritoriju. Druga prednost na strani životinja je bila ta, što su u početku zatvorenici i prognanici dolazili na kontinent bez vatrenog oružja, pa nisu mogli da masovno ugroze populaciju bilo koje vrste. Problem je nastao kada su evropljani počeli da se bave stočarstvom i dovođenjem životinja kojima ovde nije bilo prirodno stanište, i u borbi za zemlju ''starosedeoci'' Australije su počeli da gube bitku. Neke životinje su izumrle, kao što je Rajski papagaj (Psephotus pulcherrimus), Chaeropus ecaudatus i Potorous platyops ( oba sisara iz porodice glodara) i famozni Tasmanijski tigar (Thylacinus cynocephalus). Ista sudbina očekuje još neke vrste.
Dingo (Canis lupus dingo) se najčešće opisuje kao australijski divlji pas, ima sličnosti i sa psima i vukovima i smatra se da je nepromenjeni potomak ranih predaka pasa, u vreme kada ih je čovek počeo pripitomljavati. Odrasli primerci mogu biti teški i do 40 kg i visoki do 60 cm. Karakterističan je po tome što ne laje često kao pas, nego zavija ili reži, i to vrlo glasno. Dingo je samostalna životinja koja lovi uvek sama, a viđa se u čoporima samo u doba parenja. Hrani se uglavnom svaštojedima, ali neće se dvoumiti da napadne ni kengura ili bivola. Najveća pretnja izumiranju ove vrste je njegovo mešanje sa domaćim psima, i do 1990. godine smatra se da je nestalo oko 30% populacije originalnog divljeg psa. Druga opasnost je ta što nije zaštićen na celoj teritoriji Australije, pa se može loviti kao štetočina a cena njegovog krzna je oko 10 dolara.
Koala (Phascolarctos cinereus) je, uprkos mišljenju da je medvedić, australijski torbar biljojed iz porodice sisara i jedini je živi primerak svoje vrste Phascolarctidae. Odlikuje se gustim raskošnim krznom, velikim ušima i dugim oštrim kandžama koje mu služe za penjanje i držanje po drveću. Karakteristično za koale je da imaju otiske prstiju slične čoveku, i da je čak i pod elektronskim mikroskopom skoro nemoguće razdvojiti ljudski otisak od njegovog. Težina mu varira od 4 do 14 kg, u zavisnosti na kojoj teritoriji Australije živi i od pola životinje, hrani se isključivo stabljikama eukaliptusa i uopšte ne pije vodu, ili je pije veoma malo. Poznat je kao velika spavalica, jer u snu provede skoro ceo dan, i do 20 sati. Aktivan je samo noću kada jede, ili kada menja drvo na kome boravi. Od ove godine je stavljen na listu ugroženih životinja zbog gubitka prirodnih stanovišta. Ljudi su vatrom koju pale da bi dobili obradivo zemljište, uništili veliki broj šuma eukaliptusa da se prirodno stanište ovih ljupkih spavalica smanjilo na gotovo polovinu. Sa druge strane, malo ironično je to da se na teritoriji zaštićenoj od strane države, njihov broj udvostručio i došlo je do pomanjkanja hrane, pa su koale umirale od gladi. Broj koala se od skoro nekoliko miliona, koliko se smatra da ih je bilo pre dolaska ljudi, smanjio na izmedju 50 i 200 hiljada životinja.
Kljunar (Ornithorhynchidae) je pripadnik jedine vrste vrste sisara koja nose jaja i može se naći isključivo na rečnim obalama jugoistočne Australije i Tasmanije. Ima gustu, meku i masnu dlaku koja sprečava vodi da se dugo zadrži na telu, dug pljosnat rep koji mu služi kao kormilo prilikom plivanja, kratke noge sa kandžama i kožnom opnom između prstiju kao kod vodenih ptica, i dug spljošten kljun sličan pačijem. Kada se posmatra sa strane kljunar izgleda kao spoj nekoliko životinja - vidre, dabra i patke. Može narasti do 60 cm u dužinu i težiti do 2 i po kilograma. Hrani se isključivo insektima, larvama i crvima koje lovi po rečnom mulju. Razlika između kljunara i ostalih sisara se ogleda u tome, da se izleže iz jaja, iako se po rođenju hrani majčinim mlekom, i da imaju samo jedan otvor za parenje i izbacivanje štetnih materija iz organizma (slično gmizavcima) dok ostali sisari imaju tri odvojena organa. Kljunar je od dolaska čoveka na ove prostore zbog svoje specifičnosti bio meta raznih naučnika, zoologa, vlasnika privatnih zooloških vrtova i bogatih kolekcionara. Njihov broj se sada procenjuje na samo 5% od nekadašnje populacije i uprkos zakonima koji ga čuvaju, lov na njega ne prestaje.
