Deca su tema koje se često dotiču političari tokom svojih promotivnih kampanja. Uz mnogo pompe se otvaraju nove škole, igrališta i parkovi. Kada je reč o vršnjačkom nasilju, to već nije ni srećna ni unosna tema na propagandnim skupovima, niti prioritet u skupštini. Zato već pet godina čekamo da Aleksin zakon dođe na red, nakon nekih važnijih. Ima li važnijih?

Ne bih se složila sa komentarom Branke Tišme, psihologom Osnovne škole „Lazar Savatić” u Zemunu, povodom incidenta koji se dogodio u novosadskoj Osnovnoj školi „Branko Radičević” kada su četvorica učenika osmog razreda Z. M, D. R, B. K. i Đ. B. u školskom toaletu svirepo pretukla kaišem učenika šestog razreda Ž. J, palili upaljačem, pretili nožem i prisiljavali da pije urin. Branka Tišma je tom prilkom izjavila:

„Današnja deca nisu surovija već bolje kriju stvari od roditelja. I roditelji teško prihvataju da im je dete nasilnik. Mora se raditi i sa nasilnicima i sa detetom nad kojim je vršeno nasilje, da ne bi ostale posledice.”

Današnja deca JESU surovija! Moja generacija, koja je kroz osnovnu i srednju školu prolazila tokom sedamdesetih i osamdestih godina prošlog veka, ne pamti nijedan sličan incident. Moguće da je u drugim školama i bilo sporadičnih slučajeva, ali ovako mučkih, sistematskih, višemesečnih šikaniranja i devijantnih ideja sigurno nije bilo.

Da li je to počelo da se uvlači u našu svakodnevicu australijskom tinejdžerskom serijom „Nestašne godine”, koja se kod nas emitovala devedesetih godina, u kojoj se na nastavu dolazi sa čalmom na glavi, pirsingom u pupku, noge se na času drže na klupi, a dugokosi plavušan se sačekuje iza ćoška sa bejzbol palicom?

Dakle, ko je kriv?

Krivi smo mi odrasli jer ih nismo naučili šta je normalno, a šta nije. Kriv je ceo sistem čija nas kolotečina melje i oblikuje u patišpanj poremećenih vrednosti isfilovan nesuvislim propisima i prepisanim zakonima nekih drugih država i zaliven finom glazurom nasilnih filmova, serija i rijaliti programa.

Krivi su roditelji i to:

Roditelji zlostavljane dece, jer nikada nisu svojoj deci objasnili da u životu deteta postoje problemi sa kojima ne može samo da se nosi. Da je osnovna i normalna stvar da se dete obrati odrasloj osobi za pomoć kada dođe do zlostavljanja, bilo da je samo zlostavljano, bilo da je posmatrač. Svaki roditelj treba da se zapita da li bi njegovo dete prećutalo, krilo, lagalo i zašto. Sigurno ste nekad rekli „skloni se, pusti budalu”, ali imajte na umu da će se budala osiliti, da budale nemaju mere. Zato više nemojte da puštate budale, i tako ih je već pun svet!

Roditelji dece zlostavljača, jer ne primećuju u kakve monstrume im podmladak izrasta, ili, što je još gore, primećuju a ne reaguju, zataškavaju, ili čak to podstiču.

Kriv je i nastavni kadar koji se samovoljno odrekao svoje vaspitne uloge, neodvojive od osnovnog obrazovnog sistema.

Učitelj je taj sa kojim se svaki prvačić prvo sreće i u kome vidi božansko biće. Dragi učitelji, iskoristite taj svoj autoritet i naučite decu i onim stvarima kojih nema u bukvaru. Vaša je dužnost da od prvog školskog časa u školovanju svakog deteta podstaknete svoje odeljenje da neguje drugarstvo i zajedništvo. Postavite jasne granice šta je dozvoljeno, a šta ne. Učite ih da budu složni, da se druže i van školskog dvorišta. Neka obiđu bolesnog drugara i neka mu odnesu svesku sa propuštenim gradivom. Zadajte grupne domaće zadatke, to će decu zbližiti, a roditelji će znati u kakvom im društvu dete odrasta. Uvek imajte na umu da će ih ono što im vi usadite u mozgove od prvog školskog zvona pratiti kroz celo školovanje i život.

Ostalinastavni kadar je takođe kriv što nije uspeo da se izbori za radnu sredinu u kojoj će da bude uvažen i poštovan. Vi ste ti koji ste dozvolili da se usvoje zakoni zbog kojih ne postoji odgovarajuća kazna, pa iste kaznene mere snose deca koja kasne i deca zlostavljači. Je li to u redu? Zato vam đaci žvaću žvake na času, koriste mobilne telefone, brecaju se na vas, iskaču kroz prozor, treskaju vratima, simuliraju klanje, šamaraju. Vi ste ti koji treba da se izborite za to da škola bude ustanova u kojoj dete nema nikakav izbor kada je pristojnost u pitanju. Zapitajte se koliko ste dece pustili da završi razred samo da bi se rešili bede i kome ste time učinili uslugu. Sebi? Detetu? Dete shvata da takav model ima prođu, a vi ćete dogodine opet imati bar još jednog takvog. Ne otaljavajte godine do penzije! Birali ste tu profesiju jer ste to želeli, jer ste to voleli!

I neka mi neko objasni zbog kojih to propisa nastavnica sa početka priče nije htela ili smela da uđe u muški toalet, već je čekala direktora. Ona nije znala šta se dešava iza zatvorenih vrata. To nesrećno dete je moglo da gori! Moglo je da krvari! Koje to „narušavanje privatnosti” školskog toaleta može da spreči ulazak nastavnika koji možda treba da pruži prvu pomoć?

Nedavno su mediji objavili vest sa ruba razuma. Nastava u jednoj šabačkoj osnovnoj školi je prekinuta da bi se đaci upoznali sa učesnicima rijaliti programa koji je obilovao skaradnostima, agresijom i veličanjem kriminogenog ponašanja, a koji su došli u „iznenadnu posetu”. Stotine dece je došlo kući sa autogramima i fotografijama. Grupa roditelja je zahtevala objašnjenje od uprave škole, i dobila ga je. Direktorka je opravdala ovaj incident svalivši odgovornost na roditelje - deca rijaliti nisu gledala u školi, nego kod svojih kuća. Da li je škola ustanova koja treba da legitimizuje socijalne devijacije sa kojima je dete suočeno kod kuće? Šta je sledeće? Hoćemo li porodično nasilje, narkomaniju i pedofiliju uvesti u školu kroz „iznenadnu posetu”, jer se nažalost jedan broj dece i sa tim sreće u svojim domovima? Ovakvo odricanje od odgovornosti je sramno i nedopustivo!

Jedina dobra stvar u ovom velikom društvenom problemu je da njegovo rešenje ne zavisi ni od države, ni od svetskih moćnika, ni od kapitala. Ono je u našim rukama. Agresivno dete nije „borac u životu”, a gaženje preko drugih, fizičko ili mentalno, nije put do uspeha, nego rezervacija zatvorske ćelije. Njegovo ponašanje je rezultat nemoći, nedostatka pažnje ili podrške u odrastanju. Deca se ne rađaju predodređena da budu nasilnici ili žrtve, to je najčešće uloga koju mu dodele okolnosti i nepažnja društva, prvenstveno roditelja i prosvetnih radnika.

Hajde da nešto promenimo! Svi zajedno, roditelji i prosvetari. Neka škola bude sigurno i radosno mesto u kome se stiče znanje i rađa drugarstvo, ali i poneko prijateljstvo koje će trajati doživotno. Koliko još dece treba da izvrši samoubistvo da bismo shvatili koliko grešimo?