Dok su svetske metropole u 20. vek ulazile stvarajući ili proširujući već postojeću saobraćajnu mrežu u kojoj dominantnu ulogu ima podzemna železnica, mi smo uzdajući se u dobri, stari, udarnički duh pod parolom Tramvajem u 21. vek ušli u novu eru trošeći raspoloživa sredstva na proširivanje tramvajskog saobraćaja. Ideolozi su parolom postigli samo javni podsmeh, a od metroa u našoj prestonici osim pukih predizbornih obećanja, do danas nema ništa.
Kako bi se rasteretila saobraćajna gužva čiji je uzrok bio industrijski procvat i porast stanovništva, izgradnja najstarijeg sistema podzemne železnice u svetu počela je u Londonu tokom 19. veka.
Ideju za saobraćajni sistem koji će se odvijati pod zemljom (underground) je dao britanski advokat Charles Pearson koji je, shvativši da kolaps u saobraćaju na zemlji ima štetan efekat na uspešno poslovanje, uspeo da čelnike grada ubedi da ulože novac u jedan potpuno novi saobraćajni pravac. Nažalost, on je preminuo 1862. samo par meseci pre nego što je njegova ideja realizovana, a potom i prihvaćena u celom svetu.
Prvi metro ili podzemni, kako ga i danas lokalno stanovništvo skraćeno zove, je u svoju prvu, probnu vožnju krenuo 10. januara daleke 1863. trasom koja je dužinom od 4 km spajala Pedington i ulicu Feringdon. Iako predstavlja najstariji sistem podzemne železnice u svetu na čijem čelu su se nalazile parne lokomotive, ustanovljen red vožnje po kome vozovi kreću na svakih deset minuta omogućio je da se već prvog dana preveze oko 40.000 ljudi.
Uvidevši isplativost ovakvog oblika gradskog saobraćaja, ubrzo se pristupilo gradnji nove trase koja je povezala Vestminster i Južni Kensington, a kako se još onda dugoročno planiralo tuneli koji su tada prokopani su još uvek u upotrebi i čine sastavni deo Kružne linije.
Dok smo mi do 1982. tražili rešenja, a onda „shvatili” da je zbog podzemnih voda u Beogradu nemoguće prokopati tunele ispod grada, te da je zbog takvog stanja stvari tramvaj jedino „realno i efikasno rešenje”, u Londonu ne samo da je od 1869. u upotrebi tunel izgrađen ispod reke Temze, već se kako se vozovi ne bi ukrštali još tada pristupilo izgradnji treće dimenzije, dubinskih podzemnih tunela koji su zbog svog karakterističnog oblika popularno nazvani The Tube. Tada je 4. novembra 1890. otvorena i prva podzemna električna železnica u svetu.
Da će Beograd morati da dobije metro slušamo poslednjih dvadesetak godina tokom svake predizborne kampanje. Za to vreme u 21. vek metro u Londonu je ušao pomognut informatičkom revolucijom, koja je omogućila da celom mrežom današnjeg podzemnog upravlja kompjuterska centrala. Uloga mašinovođe se sastoji uglavnom u tome da otvara i zatvara vrata, a samo u slučaju eventualnih problema u automatizovanom sistemu i da preuzme kontrolu nad vozom.
Sudeći prema rečima Gorana Vesića, iznesenim u javnost u avgustu 2015. nada kod nas i dalje postoji: nadležni broje putnike i saobraćaj u prestonici, pa tek kada u tome budu uspeli moći će da izađu sa idejom kako će graditi prvu liniju.
Iako zapanjen podatkom da samo 12 posto putnika koristi tramvaj kao prevozno sredstvo, on je tada najavio da će Beograd dobiti tzv. laki metro koji predstavlja kombinaciju tramvaja i železnice.
Kako se čini, izgleda da putnike i saobraćaj niko još uvek nije prebrojao, pa nam ostaje da kličemo poslednjoj udarničoj opciji: tramvajem i u 22.vek!
Sopček Đura, 12 Nov 2016
Kada čitam tekstove na ovu temu, neizistavno mi se javlja jedna te ista misao: koliko je naša zemlja napredovala u ovoj ideji i njenoj realizaciji, vidi se po rezultatima! Kao da se nalazimo negde u centralnoj Aziji ili Africi a ne u Evropi... Zahvaljujući našoj kulturi i tradiciji, verujem da ćemo ovakve projekte realizovati za nekoliko vekova? Možda?
Odgovori