Efekat Nove Zemlje nazvan je po arhipelagu koji se nalazi severno od Rusije, u Arktičkom moru. Prvi put ga je primetila i dokumentovala posada broda holandskog istraživača Vilema Barenca, 1597. godine, tokom treće ekspedicije u potrazi za neuhvatljivim Severoistočnim prolazom koji povezuje Atlantik i Tihi okean.
Nažalost, Barencov brod nije stigao dalje od arhipelaga, gde se zaglavio u ledu. Posada je bila primorana da prezimi na Novoj Zemlji. Poslednji put su videli Sunce 3. novembra, kada je nestalo ispod horizonta. Očekivali su da će ga ponovo ugledati tek 8. februara.
Tri člana posade su tvrdila da su ugledali Sunce 24. januara 1957. godine, ali kapetan Barenc nije poverovao u tu priču. Znao je da po svim zakonima prirode ono neće biti vidljivo još dobre dve nedelje. Tri dana kasnije i sam je bio svedok neobične pojave. Nažalost, Barenc je tokom povratka preminuo ali je jedan od članova posade, Gerit de Vir, objavio zapažanja ekspedicije.
Vest je primljena sa nevericom i skepticizmom. Mnogi naučnici su odbacili ove tvrdnje, pripisujući istraživačima greške u evidenciji i kalendaru. Nemački astronom Johan Kepler je naslutio da bi se iza pojave mogao kriti zanimljiv fenomen i ponudio iznenađujuće dobra objašnjenja ali, kako je bio u manjini, tvrdnje holandskih istraživača su ubrzo zaboravljene.
Skoro 300 godina kasnije, 1894. godine, Fridtjof Nansen, jedan od najpoznatijih svetskih polarnih istraživača ponovo je probudio interesovanje za Efekat Nove Zemlje opisavši bajkoviti fenomen u svojoj knjizi Krajnji Sever:
„Prizor je prvo delovao kao niz ravnih požara na horizontu; kasnije su se ukazale dve pruge, jedna iznad druge, sa tamnim prostorom između njih; na kraju sam video čak četiri ili pet takvih horizontalnih linija koje se preklapaju, i sve su bile jednake dužine; kao kada biste zamislili tamno-crveno Sunce prošarano crnim prugama. Astronomska posmatranja koja smo izvršili u popodnevnim časovima pokazala su da je Sunce još uvek neminovno 2° 22' ispod horizonta, što znači da ne možemo očekivati da njegov disk bude vidljiv iznad leda najranije do utorka, u zavisnosti od prelamanja koje je veoma jako na ovom hladnom vazduhu.”
Sledeće zapažanje o ovom fenomenu, koji je i dalje bio u polju spekulacija u naučnoj zajednici, izneo je slavni istraživač ser Ernest Šaklton tokom svoje poslednje ekspedicije na Antarktiku 1914-1917. godine. I ovog puta, činilo se da Sunce čak sedam dana kasni u povlačenju, a pojavljuje se pat dana ranije nego što su predviđali astronomski proračuni. Ipak, Efekat Nove Zemlje je ostao na marginama nauke sve do polovine XX veka. Nakon izveštaja istraživačkih ekspedicija u periodu 1951-56. godine, nauka je morala da prizna da ovaj fenomen nije ni plod greške ni mašte istraživača.
Šta je zapravo Efekat Nove Zemlje? Po rečima naučnika, to je iluzija koja ostavlja utisak da, astrološki gledano, Sunce izlazi ranije nego što bi trebalo i manifestuje se kao svetlosna linija ili kvadrat (koji se ponekad naziva i pravougaono Sunce) u formi položenog peščanog sata.
Kako nastaje? Za nastanak ovog fenomena ključni su meteorološki uslovi. Iluzija je vidljiva kada se vazduh u blizini tla zagreje, a iznad površine leda na okeanu ohladi, tako da se formira jak temperaturno - inverzivni sloj. Zraci Sunca ulaze u hladniji sloj i bivaju kanalisani oko zemljine krive, sa ukupnom refleksijom od nekoliko stotina kilometara. Pravi Efekat Nove Zemlje je dobro uočljiv samo na polovima, gde je velika hladnoća, ali su njegove male manifestacije vidljive i na drugim mestima. Jaka temperaturna inverzija koja nastaje iz kombinacije hladnih morskih struja na udaljenoj pučini i toplog vazduha sa kopna, čini da se Efekat Nove Zemlje može posmatrati i sa obala Kalifornije nekoliko minuta nakon običnog zalaska Sunca.
Izvor: Waldemar Lehn (Univerzitet Manitoba)
Zanimljivost: Arhipelag Nova Zemlja, po kome je nazvan Efekat Nove Zemlje, poznat je i po tome što je 30. oktobra 1961. godine, u sklopu programa testiranja, na njega bačena sovjetska nuklearna bomba Car snage 50 megatona. Posedovala je snagu jednaku 2% energije Sunca i bila 3000 puta jača od one koja je bačena na Hirošimu. To je ujedno i najčistija ikad napravljena nuklearna bomba, iz koje je uklonjeno 97% potencijalnih uzročnika radijacije. Fotografi koji su snimili nultu tačku opisali su da je utisak takav kao da je „planeta ubijena”. Sve u krugu od 55 km je sravnjeno sa zemljom, a od snage detonacije su pucali prozori u Finskoj, udaljenoj 900 km. Careva vatrena kugla je bila široka 8 km, a pečurka posle eksplozije visoka 65 metara. Svet je bio užasnut od straha, a tvorac Cara, Andrej Saharov, postao je posle ove nuklearne probe jedan od najvećih boraca protiv širenja nuklearnog naoružanja.
