Na narodnim veseljima, zborovima i svakovrsnim skupovima, potezale su se gusle i ispevale pesme koje su bile narodna zabava, ali i svojevrsna informativna služba. Vesti su se lakše pamtile i brže prenosile ako se sroče u desetercu, što je omogućavalo da se neophodna informacija efikasno prenese uglavnom nepismenom narodu. Skoro sve narodne pesme spevane na ovoj osnovi imale su jednu bitnu karakteristiku. Zasnivale su se na realnim događajima, bile su istorijski precizne, i nedvosmisleno su ukazivale na stav naroda prema nekoj ličnosti i događaju. Svakako su neke ispevane i po narudžbini, što bi bilo ekvivalentno današnjem medijskom spinovanju, ali su ti veštački napravljeni spevovi u desetercu izumrli, jer im je nedostajao bitan faktor- želja naroda da ih prenosi sa kolena na koleno, zabeleži i usvoji.

Kada je reč o Marku Kraljeviću, tu je situacija bitno drugačija, i oko tog fenomena se istoričari još uvek spore. Rođen je sredinom XIV veka, kao sin kralja Vukašina Mrnjavčevića. U bici na Marici 1371. godine utaboreni Turci su iznenada napali Vukašinovu vojsku i usmrtili gospodara Prilepa i dela Makedonije. Nakon smrti oca, nemoćan da očuva već narušeni suverenitet nasleđenog kraljevstva, Marko postaje turski vazal i borac u redovima turske vojske sa titulom vezira. U bici na Rovinama, poginuo je boreći se na strani vojske koje mu je pogubila oca i okupirala zemlju.

U narodnim pesmama, Marko je opisan kao biće ogromne snage i nadljudskih sposobnosti od kojeg su strahovala i turska imperija i domaći negativci. Njegovo oružje je bio topuz težak 66 oka (oko 90kg), a prevozno sredstvo konj Šarac koji je u pesmama opevan sa istom ljubavlju i divljenjem kao i njegov vlasnik. Kao konsultant u diplomatskim pitanjima javlja se lik majke Jevrosime, jedine osobe čije je mišljenje srednjevekovni superstar uvažavao.

Jedna od teorija koja objašnjava ovaj nesklad između istorije i narodnog predanja kaže da je taj period za narod na ovim prostorima bio izuzetno težak, i politički i egzistencijalno. Lik heroja koji se hvata u koštac sa neprijateljem i mračnim silama i sve probleme rešava u svoju korist bio je lek za napaćene duše južnog Balkana. Ali zašto Marko? Zašto jedan turski vazal, gubitnik, a ne neko drugi iz slavnih porodica tog doba? Zašto narod nije veličao Markovog oca Vukašina Mrnjavčevića, ili nekog od slavnih Brankovića koje su u narodnoj poeziji najstrašnije osudili kao izdajnike i kukavice samo zato što su izašli živi iz Kosovskog boja?

Po pouzdanim istorijskim izvorima, jedan ne tako slavan podatak iz Markove biografije približio ga je narodu. U ranoj mladosti, da bi mogao da nasledi onu teritorijalnu šaku jada što mu je ostala od oca, Marka su oženili plemkinjom iz bugarske familije Hlapen. Iskoristivši priliku kad je mlada Jelena Hlapen otišla u posetu roditeljima, Marko je uspeo da zavede Teodoru, snahu Vuka Brankovića, ženu njegovog brata Grgura. Ne treba objašnjavati koliko je ta veza bila rizična za ionako nestabilan region, i to baš u vreme najvećeg nadiranja Turaka. Pretila je opasnost da se umešaju i Dubrovnik i Venecija, sa kojima su Brankovići bili u bliskim odnosima, tako da odbegli ljubavnici nisu imali podršku političkog i vojnog establišmenta. Skrivali su se po planinskim dvorcima, kasnije i po šumama i pećinama, a jedini jatak im je bio narod. Cele te 1393. godine narod je Marka i Teodoru štitio od potera i progona. To je između ovog mladog plejboja i naroda stvorilo neraskidivu vezu začinjenu konspiracijom, strašću i tajnom. Takvog su priželjkivali, nekog ko će učiniti nemoguće zarad ideala, i volšebno doneti blagostanje napaćenom narodu. Inspiraciju nisu mogli naći u svojim beživotnim i svakoj sili pokornim velikašima, a trunčica avanturizma i hrabrosti koju je Marko pokazao u epizodi sa Teodorom bili su dovoljni da narod uhvati nit herojstva, koju će u desetercu razviti do besmisla. Odbegli ljubavnici su na kraju zajedno otišli u Bugarsku kod Hlapena, gde su Brankovići preuzeli Teodoru a Marko vratio svojoj Jeleni, ali je narodni junak sa sve topuzom kao očiglednim falusnim simbolom već imao svoj literarni život, koji nije imao mnogo veze sa stvarnim likom.

Već naredne, 1394. godine, Marko Mrnjavčević je poginuo kao turski vojnik u bici na Rovinama. Narod se nije pomirio sa tom činjenicom, pa legende o njegovoj smrti kažu da je poginuo probivši se u prve borbene linije sa usklikom „Secite me, braćo Hrišćani!“. Druga, još bajkovitija legenda kaže da je Kraljević Marko besmrtan, i da živi u osami u jednoj pećini, i zajedno sa svojim Šarcem čeka da ponovo pomogne svom narodu, ukoliko mu zatreba.