Uzgoj ove sorte je zaživeo tridesetih godina XIX veka kada je Miloš Obrenović poslao u Austrougarsku nekoliko domaćih šumadijskih svinja grofu Jožefu Antonu Johanu, sinu rimskog imperatora Leopolda II. Mađarski grof je „šumadinke” ukrstio sa rasama bakonji i salonta, a rezultat je bila nova sorta svinja kovržave guste dlake raznih boja, nalik ovčijem runu, i izuzetno ukusnog mesa. Njeno meso je u početku služeno samo u habsburškim rezidencijama, ali je mangulica vrlo brzo postala najrasprostranjenija rasa svinja u Evropi.

Osnovne vrline mangulice, zbog kojih je uzgoj omasovljen, bile su lako održavanje u prirodnim uslovima i velika otpornost. Sve do 1950-tih, mangulica je bila veoma rasprostranjena u ovom delu Evrope, naročito u Mađarskoj, a onda su ljudi počeli da brinu o količni životinjskih masti u ishrani. Tu se mangulica, suočena sa ograničenim znanjem iz nutricionizma koje su ljudi tada posedovali, nije najbolje snašla. Bilo je više nego očigledno da je njeno ružičasto meso puterastog ukusa znatno masnije od savremenih, mesnatih rasa tipa landras i jorkšir, koje su je sve više potiskivale. Ne treba zanemariti ni komercijalni aspekt. Tržište je tražilo „čisto meso”, gde se mangulica sa sadržajem masti i do 70% nije dobro pozicionirala. Takođe, način tova koji je podrazumevao prirodnu ishranu i niži prirast od onog koji se postizao kod industrijskih sorti, učinili su je nezanimljivom za komercijalnu proizvodnju.

Prvi koji su se kod nas odlučili na borbu za očuvanje ove rase svinja i povratili izgubljenu slavu mangulici su ekolozi iz Specijalnog rezervata prirode Zasavica, gde se danas na pašnjaku, u prirodnim uslovima, uzgaja preko 1000 grla.

Stručnjaci angažovani u naučnim istraživanjima izneli su zanimljive podatke o kvalitetu mesa mangulice. Iako je zbog sadržaja masti meso veoma kalorično, ono je bez sumnje zdravije od svinjskog mesa svih drugih rasa, pa čak i od govedine. Sadržaj zasićenih masnih kiselina, odgovornih za stvaranje lošeg holesterola, kod mangulice je u rangu sa pilećim mesom. Najveći deo njene masti potiče od nezasićenih masnih kiselina, koje utiču na smanjenje lošeg i proizvodnju dobrog holesterola u telu. Pored toga, visok sadržaj gvožđa, vitamina B grupe i visokovrednih belančevina čini ga nutritivno bogatim i blagotvornim u prevenciji anemije.

Zaključak stručnjaka sa Instituta za higijenu i medicinsku ekologiju sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Jagode Jorge i prof. dr Vuka Florijana, je da „konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja (dobrog) HDL holesterola i redukcije (lošeg) LDL holesterola”.

Tehnološka istraživanja su pokazala da je meso mangulice gajene u prirodnim uslovima izuzetno bogato omega-3 masnim kiselinama i prirodnim antioksidantima, ali i da kvalitet mesa ove sorte najviše zavise od njenih prirodnih karakteristika, a u manjoj meri i od načina uzgoja. Mast mangulice je lakša i topi se na nižim temperaturama, upravo iz razloga što sadrži nezasićene masne kiseline koje blagotvorno utiču na zdravlje kardio-vaskularnog sistema.

Zahvaljujući novijim naučnim saznanjima, danas je meso mangulice sve zastupljenije u individualnoj proizvodnji i u gastronomskoj upotrebi. Iz malobrojnih rezervata i zooloških vrtova u Evropi, gde se još jedino mogla naći početkom 1990-tih, mangulica se polako seli u svoje prirodno okruženje - šumarke bogate žirom hrasta i bukve, ritove i pašnjake širom Srbije.