Sve češće se polemiše o tome koliko imaginarni likovi u bajkama odmažu deci da gradeći svoju percepciju života upoznaju pravi svet. Dok su jedni na stanovištu da način odrastanja u kojem su dečiji idoli izmaštani likovi koji su apriori dobri može da utiče na njihovo pravilno rasuđivanje u realnom svetu, pa roditeljima sugerišu da im ne dozvoljavaju da gledaju crtane filmove i čitaju bajke jer im predstojeći surovi život neće na bajkovit način prokrčiti put, drugi su mišljenja da najsrećnije detinjstvo imaju upravo ona deca kojima je ovakav „luksuz” omogućen.

Volter Elijas Dizni je imao veoma teško i nesrećno detinjstvo. Kako je njegov otac, stočar Ilajas bio teške i preke naravi mali Volter je dobijao batine za svaku sitnicu, a plašeći se muža tiranina majka Flora se nije usuđivala da zaštiti sina. Iako je imao tri starija brata i mlađu sestru, on je jedinu utehu pronalazio u druženju sa životinjama i bežanju u svet mašte koji je od tužnog dečaka stvarao budućeg najboljeg crtača, reditelja, scenaristu i producenta crtanih filmova.

Ako se osvrnemo na njegov rad, videćemo da su mu upravo likovi životinja poput Miki Mausa, Paje patka, Šilje i Plutona doneli svetsku slavu.

Kada se 1928. Miki Maus prvi put pojavio u zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili, niko nije verovao da će napraviti bilo kakav uspeh, a ipak je upravo on postao jedan od najpoznatijih animiranih likova, svom tvorcu je doneo prvog Oskara, pa kao takav i danas predstavlja zaštitni znak Produkcije Volta Diznija (Walt Disney Productions).

Slično se dogodilo i kada je 1934. rešio da snimi prvi dugometražni animirani film u istoriji, Snežana i sedam patuljaka. Iako su svi smatrali da takav film niko neće želeti da gleda i da će zbog njega bankrotirati, nakon tri godine film je premijerno prikazan, a oduševljena publika se podigla na noge i snažno aplaudirala. Ova hrabrost ne samo da mu je donela novog Oskara, već je i njegova zarada bila tolika da je mogao da otvori novi studio u kome će od tada raditi dva tima crtača, jedan samo na kratkometražnim, a drugi isključivo na dugometražnim filmovima.

Koliko je traumatično detinjstvo ostavilo trag u Diznijevom životu jasno se vidi i kasnije u njegovom stvaralaštvu čija se glavna karakteristika ogleda u junacima koji nemaju srećnu porodicu. Za razliku od filmova u kojima su glavni protagonisti životinje i u kojima je majka prikazana kao veoma brižna (Bambi i Dambo), u bajkama koje govore o ljudima majka ako postoji je marginalizovana (Trnova Ružica), a otac izaziva strahopoštovanje (Mala sirena, Snežana i sedam patuljaka, Pepeljuga, Lepotica i zver).

Da na svet bajki ne treba gledati isključivo kao na priče sa happy end-om i ironičnim viđenjem princeza koje „čekaju princa na belom konju”, već da su one itekako poučne i potrebne deci, pokazuje upravo sudbina Diznija koga je baš taj svet uspeo da održi, skloni i sačuva od svega ružnog.

Svaka njegova priča govori ne samo o tome da glavni junaci nisu bili savršeni, već da su i sami krivi za nevolje u koje su upadali: Mala sirena Ariel je sama došla kod veštice i tražila od nje pomoć, (da umesto peraja dobije noge), Crvenkapa nije poslušala mamu kada je krenula kod svoje bake, Ivica i Marica su se hranili tuđom imovinom, a Pinokio je lakomo krenuo u provod sa lažnim prijateljima. Zbog pogrešnih odluka došli su u opasnost iz koje su se izbavili pre svega zahvaljujući svojoj plemenitosti i pametnim izborima.

Volt Dizni je stvarao bajke sa osnovnom idejom da u svakom čoveku probudi dete, a da svako dete shvati da ako o nečemu može da sanja, to može i da ostvari. Ovakav način rada doneo mu je 20 Oskara od kojih su tri posebna, a jedan je dobio posthumno, što mu je donelo i titulu Čoveka sa najviše Oskara.

Na njegovom stvaralaštvu su odrastale generacije dece, a sa njima ponovo kroz odrastanje prolazili njihovi roditelji. Mališanima je doneo je toliko sreće, da kada nas je napustio, 15. decembra 1966. u javnosti je plasirana priča da je njegovo telo zaleđeno i u tom stanju čeka da se pronađe lek za rak, kada će ga naučnici oživeti a lekari spasiti.

Poznat po tome da svoj privatan život želi da sačuva samo za najbliže, na njegov izričit zahtev tačna satnica kremacije i sahrane nije na vreme dostavljena novinarima, što je izazvalo sumnju javnosti koja je stvorila urbanu legendu, a roditeljima dala ideju da tužnoj deci objasne u diznijevskom maniru kako će najveći od svih „čarobnjaka na svetu” uskoro na magičan način opet oživeti.