Uljuljkani u tople zimske dane kada im vreme nije, čim prava zima konačno malo zablista ne znamo šta nas je snašlo. Očigledno da je zima kao hladno i snežno godišnje doba svoje ledene rekorde odavno ispucala, a danas opstaje tek toliko da nas podseti da bi ova hladnoća trebalo da traje kao period koji na severnoj Zemljinoj polulopti podrazumeva dobar deo decembra, ceo januar, februar i deo marta. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda 1954. je bila najhladnija godina kod nas, najveći snežni pokrivač je pao na našem prostoru pre 40 godina, a vrhunac hladnoće se u Beogradu dogodio davne 1893.
Čini se da prognozirajući budućnost, meteorolozi rado najavljuju zimu koju pamte samo starije generacije kod nas, kada su sve strme ulice u centru Beograda bile zatvorene za saobraćaj zbog sankanja, a gradske vlasti nisu čistile sneg, već postavljale mreže na kraju nizbrdica kako deca na svojim sankama ne bi izletela na neku od prometnih ulica.
Danas u pokušaju da pobegnu od predviđanja kraja jednog zdravog vremena u kome smo imali četiri godišnja doba, meteorolozi hladnoću koja je bila uobičajena za zimsko doba godine najavljaju upozorenjem da su pred nama ledeni dani, dok se letnjim vrućinama koje počinju na samom početku proleća raduju obaveštavajući nas da je pred nama topli talas, a onda kada on dostigne tačku do 30 stepeni Celzijusa, ponovo postavljaju upozorenje usled koga ne bi trebalo nos da promolimo iz kuće.
Pod pojmom sumanut obično se podrazumeva neko ko je sišao sa uma, ali se ova reč u našem jeziku upotrebljava i kao sinonim za onoga ko je: mahnit, razdražen, isprovociran, bezrazložan, uvrnut, nesmislen, apsurdan, nerazuman, nezadržljiv, razjaren, silan, razoran, goropadan…
Koren ove reči pronalazimo u periodu kada su Latini i Etrurci živeli zajedno i kada je postojalo etrursko božanstvo Suman (Sumanus), mračni brat pojavnog oblika vrhovnog boga Jupitera, ili latinski aspekt Plutona i boga podzemlja Hada.
Sumanusu, kao velikom božanstvu noćnih jakih nepogoda je posvećen festival letnje dugodnevice koji se održava 20. juna. Kako bi ga odobrovoljio i ublažio njegovu razornu moć i nepredvidljivu ćud, tom prilikom mu je narod prinosio žrtvu u vidu dva velika vola ili ovna i namenski pravljenih kolača.
U doba Pirovog rata 280–275. p.n.e. je u Rimu izgrađen hram na čijem vrhu se nalazila veličanstvena statua Sumanusa. Prema predanju, njemu ova statua nikako nije bila po volji, pa je na nju bacao snažne munje sve dok joj konačno nije otkinuo glavu. Danas priču o ovom strašnom bogu pričaju još samo vrhovi planine Monte Sumanno koja se nalazi na severu Italije u blizini Vićence.
Redak pisani trag o ovom božanstvu je ostavio Sveti Augustin u svom delu O državi božijoj:
Stari Rimljani spominju nekakvog Sumana koga poštovaše više od Jupitera, ali je on ostao zaboravljen i o njemu više niko ništa ne može čuti.
Iako jake padavine i hladno vreme više ne možemo da pripišemo nekom drevnom božanstvu, naročito ako se ono zadesi u januaru, mnogi su zbog ovakve vremenske prognoze vikendima ostajali kod kuće, pojačali grejanje i čekali da prođe tih par dana „ledene” zime, a tokom vrelih letnjih dana uplašeni od prevelikih vrućina, palili klime ili ventilatore u svojim domovima umesto da svoje slobodno vreme provedu u prirodi ili na bazenu, neretko uzvikivajući: „Pa, ovo vreme je potpuno sumanuto!”
