Prvi zapisi u naučnoj literaturi o ovom neobičnom ponašanju datiraju iz 1920. godine, ali ni do današnjih dana naučnici nisu uspeli da odgonetnu njegov uzrok. Raznolikost hipoteza i eksperimentalnih rezultata ukazuje i na mogućnost da postoji više mehanizama koji se razlikuju od vrste do vrste. U jednome se naučnici ipak slažu, a to je da je u pitanju neka vrsta prilagodljivog ponašanja. Ono što još više zbunjuje je podatak da se fenomen, stručno nazvan „stidljivost krošnji” (Crown shyness), javlja najčešće između drveća iste vrste, ali nije retkost ni među stablima različitih vrsta.

Po jednoj teoriji, stabla između svojih krošnji prave prazan prostor da bi se koliko-toliko zaštitila od prenosa štetočina koje se hrane lišćem.

Po drugoj, prazan prostor između krošnji se javlja kao posledica loma perifernih grančica usled nasilnih sudara tokom jakih vetrova i oluja. Podatak da se ovaj fenomen javlja u vetrovitim područjima i to samo kod starih, vitkih i visokih stabala koji imaju veću amplitudu pri njihanju i koja se češće sudaraju nego mlada i niska stabla, ide u prilog ovoj teoriji. Ono što je čini nelogičnom je činjenica da se kidanjem perifernih grančica (prirodnim orezivanjem) pospešuje rast novih izbojaka, što ovde nije slučaj.

Malezijski botaničar Francis S.P. Ng koji je proučavao ovaj fenomen u eksperimentalnim uslovima je pimetio da lišće spontano prestane da raste kada se približi lišću susedne krošnje. Ovo zapažanje ukazuje na osetljivost biljaka na nivo svetlosti, odnosno da biljka svojim fotoreceptorima detektuje komšiju upravo po količini svetlosti koju prima i po tome bi se moglo zaključiti da je u pitanju jednostavno rešenje u cilju efikasnije fotosinteze, sopstvene ali i nižeg rastinja koje se nalazi u njihovom podnožju.

Ovaj fenomen je primećen u različitim delovima sveta i nije karakterističan za određenu zemlju ili region, a drveće koje pokazuje ove obrasce ponašanja su neke vrste eukaliptusa i četinara.