Stevan Sremac je obeležio epohu srpskog realizma. Rođen je 23. novembra 1855. godine (11. novembra po julijanskom kalendaru) u Senti, u zanatlijskoj porodici Avrama i Katarine Sremac. Kako mu je majka bila iz Pirota, vrlo rano je upoznao kulturu juga i zavoleo mentalitet „srpskog orijenta”. Školovao se u Beogradu, spletom nesrećnih okolnosti, jer je rano ostao bez oba roditelja. Brigu o njemu tada preuzima ujak Jovan Đorđević, znameniti istoričar i književnik, čijim stopama kreće i Sremac. Nakon studija istorije, radi kao profesor u Nišu, Pirotu i Beogradu. U ranoj mladosti postaje politički aktivan kao član Liberalne stranke. Liberalni pogled na svet, rusofilski i obrenovićevski, okrenut starovremenskom i patrijarhalnom, često se prepoznaje u njegovim delima. Kao dobrovoljac je učestvovao u srpsko-turskim ratovima (1876-1878).

Počeo je da piše relativno kasno, u 33. godini života, i to ozbiljne prozne hronike o važnim ličnostima i događajima iz srpske istorije. Objedinjene su u knjizi Iz knjiga staroslavnih 1903. godine. Njegova prva pripovetka, Božićna pečenica, objavljena je 1893. godine. Usledila su dela sa kojima je ušao u antologiju srpskog književnog realizma, pripovetke i romani puni života i humora: Ivkova slava (1895), Limunacija na selu (1896), Pop Ćira i Pop Spira (1898), Vukadin (1903) i konačno Zona Zamfirova (1906) za koju se danas smatra da je najbolje Sremčevo delo.

Inspiraciju je nalazio u samom životu, u kafanama i baštama gde se nije okupljala „krupna gospoda” već trgovci i zanatlije čije je priče slušao, često krišom beležio i kasnije razrađivao njihove dijaloge u svojim delima.

Po stilu pisanja naklonjen tradicionalnoj srpskoj prozi, izuzetno je cenio dela Jakova Ignjatovića, a od stranih pisaca Servantesa, Gogolja, Dikensa, Sfifta i Eliota. Bio je veoma načitan i izvrstan poznavalac svetske književnosti, a uz to klasično školovan, što ga svrstava među najobrazovanije srpske pisce XIX veka. Njegova dela je obeležila idealizacija prošlosti, ljubav prema narodnom jeziku i običajima kao i velika doza humora pretočenog u žive dijaloge likova.

„Niko kao on nije znao veličati te, negdje mračne, negdje sjajne dane prohujalog istorijskog života srpskog naroda. To nije bilo literarno, oprostite za izraz, izmotavanje kao kod ogromne većine naših pisaca koji su crpili građu iz prošlosti, nego jedna unutarnja, duševna potreba. Onaj odmjereni, elegantni i kristalni stil sa onim podesnim, mjestimičnim arhaizmima u pričama Iz starostavnih knjiga, ono tečno i kao mlijeko i med slatko pričanje u tim pripovijetkama i legendama zanosilo je i opijalo i ljude od umjetnosti i ljude od srca i duše.” (Petar Kočić o Stevanu Sremcu, nekrolog 1905. godine)

Stevan Sremac je umro u Sokobanji, 25. avgusta 1906. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, gde ga je u večnu kuću ispratilo preko 20,000 poštovalaca.

Sremčeva druga Treća gimnazija

Vedar duh i britak jezik Stevana Sremca ostao je zabeležen i u mnogim anegdotama, jednako brojnih i pamćenih u učionicama, u profesorskoj zbornici kao i u niškim i beogradskim kafanama.

Držeći predavanje o istoriji evropskih naroda, Sremac je nadahnuto govorio o izgradnji velikog bedema u Holandiji, izgrađenog duž cele obale kako bi se izbegla stradanja od poplava. Aludirajući na večitu inertnost svog naroda, Sremac se našalio:

„Da su to bili Srbi, čekali bi da im izrastu škrge pa plivali!”

Odgovarajući na pitanje o državnom uređenju starog Rima, jedan učenik se nespretno izrazio rekavši da su „Rimski senatori nosili toge i tojage“. To je Sremca toliko oduševilo da je konstatovao:

„E, de, de. Toge i tojage, pa to su onda izgledali kao užičke kiridžije kad nose tulume katrana u Beograd!”

Opomenut kako se ostali profesori žale što jedino on ima povlasticu da mu časovi počinju tek u 10h, opravdao se direktoru rečima:

„Ja sam učio školu samo da ne bih ustajao rano kao pekar, nego kao gospodin profesor!”

Sledeće negodovanje direktora škole je morao da istrpi kada školski poslužitelj nije mogao da ga nađe ni kod kuće, niti u kafanama u kojima su ga obično pronalazili kada iskrsne nešto hitno. Na zajedljiv komentar direktora da je verovatno bio u Tri šešira, Sremac je rekao:

„Jesam! Znate, to je moja druga Treća gimnazija.”

Omiljen u društvu, veliki boem je za stolovima starih beogradskih kafana Kolarac i Ruski car često sedeo u društvu znamenitih književnika tog doba - Milovanom Glišićem, Radojem Domanovićem i Jankom Veselinovićem. Njihovih doskočica nisu bili pošteđeni ni kafanski prijatelji, pa ni izvesni nevoljnik Mika koji je uprkos bolnom išijasu uspeo da se domogne kafane. Slušajući ga kako se žali na bol od kojeg se sasvim iskrivio, Sremac mu je dobacio:

„A ja mislio da ’vataš mačke po sokaku!”

U Dubrovniku na plaži u Kolorini, jedan poznanik mu je dobronamerno savetovao da popije malo morske vode, jer je zdrava i otvara apetit. Sremac je odgovorio:

„Nemam računa, niko me nije zvao na ručak.”