Počevši od devetog vladara Pachacuti Inca Yupanqui, Inke počinju svoju ekspanziju. Pachacuti je prvo vojno osvajanje dobio protiv naroda Chanca, gde je odbio da se povuče iz borbe uprkos malim šansama za pobedu. Odatle, on je uspostavio svoju kontrolu iz kulturne baze, Kusko, a zatim se preselio severno u dolinu Urumba, koja je produžetak mesta na kome je kasnije izgrađen ''izgubljeni grad'' Machu Picchu. Nakon toga, pokrenuo je vojsku na jug i pokorio plemena Colla i Lupaca. Iako nije prvi vladar Inka, mnogi tvrde da je Pachacuti jedan od najboljih prekolumbijskih lica koja su ikada živeli. Veliki vojni strateg, arhitekta, vešt diplomata i nadareni verski filozof, njegovo učenje i danas još uvek praktikuju mnogi stanovnici Anda.

Kao i mnoge druge grupe naroda koje su prethodile Inkama (Chimu, Nazca, Moche), i društvo Inka je bilo teško zapalo u slavljenju moćnih bogova. Njihov panteon je sadržao takve svemoguće bogove kao što su Viracocha (bog stvaranja), Inti (Sunce i otac dinastije Inka), Illapa (bog kiše, groma i munje), Pacha Mama (majka Zemlja) i Mama Cocha (majka jezera). Grandiozne ceremonije su se često održavale u čast ovih bogova, jer su Inke verovale da ako neko nije bio zahvalan i pokoran bogovima, desiće se loše stvari. Svet Anda je pun prirodnih lepota, ali i prirodnih katastrofa: zemljotresa, oluja i vulkanskih aktivnosti. Bogovi su držali kontrolu nad ovim dešavanjima i pravilno poštovanje njima je moralo biti pokazivano u svakom trenutku.

Uobičajene strukture današnjice su postojale i u državi Inka: Carska putna mreža, izgrađena duž strmih nagiba planina, viseći mostovi i kamene staze, kamene stepenice i putevi od cigala duž cele trase putne mreže. Na strateškim tačkama puteva, postojale su putne stanice (Tambos), koje su omogućavale putnicima i važnim velikodostojnicima da se odmore i pripreme za sledeći korak svog putovanja. Inke su jedine na tlu Južne Amerike organizovale velike stanice i spremišta hrane, tako da su u sušnim godinama bile pošteđene gladi, za razliku od njihovih komšija. Postojale su bolnice za narod u slučaju velikih katastrofa, a intersenatno je da su Inke prve razvile operaciju lobanje. Ona je uključivala bušenje rupe u lobanji, kako bi se smanjilo gomilanje tečnosti i upale usled povrede glave. Arheolozi su otkrili dokaze o čak 80-90% uspešnosti ovakvih operacija, dok je pre Inka procenat preživljavanja takvih povreda glave, bez operacije, iznosio oko 30%.

Inke su svoju zemlju zvali Tahuantinsuyu (Zemlja četiri četvrtine), jer je bila podeljena u četiri provincije. Svaka provincija je bila pod upravom lokalnog guvernera (zvanog Apu), ispod njega su bili lokalni vladari (Curacas), pa čak i još niže okružni vlastodršci (Camayoc). Pomoću ove vladine strukture, vladar-kralj (Sapa-Inca) je mogao vladati svojim carstvom nedodirljiv ostalom stanovništvu. Da bi uspešno vladao takvom ogromnom oblašću, Sapa-Inca je trebao stalne informacije o stanjima u dalekim delovima njegovog kraljevstva. Da bi obezbedili ove informacije Inke su formirale sistem izviđača (Chasqui). Chasqui su isporučivali poruke kroz imperiju, prenoseći po sećanju važne informacije od tačke do tačke. Zahvaljujući ovom sistemu, poruka o pobunjenim seljacima, stotinama kilometara daleko od Kuska, kralju je mogla biti isporučena za par dana.

Vojska je takođe koristila ovaj sistem obaveštavanja između kolona vojnika u pokretu o primećenom neprijatelju i prohodnosti zemljišta.Vojska Inka je, shodno dobro organizovanoj državi, takodje bila veoma dobro organizovana. Kada su pozivane u rat, svaka provincija je bila dužna da pošalje jedinicu vojnika naoružanih buzdovanima, lukovima i strelama, kopljima, praćkama i duvaljkama sa strelicama. Tokom bitke vojnici su praćkama ''tuširali'' protivnika gomilom kamenja da omekšaju liniju fronta, zatim bi na redu došli streličari i vojnici sa duvaljkama da bi na kraju, već ozbiljno uzdrmanog protivnika napali ''udarači'' sa buzdovanima vrišteći i vičući iz sve snage, sa ciljem da zbune i zastraše već pokolebljenog protivnika. Način ratovanja Inka je bio vrlo uspešan i nije bilo vojske na tlu Južne Amerike koja bi mogla ugroziti ovu moćnu imperiju. Ali za događaje koji su se približavali državi Inka ova vojska nije bila pripremljena niti obučena.

Posle slavnog uspona Pachacuti-ja i njegovog sina Topa Inca, imperija je počela da propada usled niza unutrašnjih i spoljašnjih katastrofa. Prvo su krvavi građanski rat povela dva polubrata, Husacar i Atahualpa. Građanski rat je podelio državu na dva dela i doveo je do tačke pucanja. Atahualpa je dobio rat, ubio svog polubrata i sebe proglasio kraljem. Međutim nije ni stigao da učvrsti svoju vlast i obnovi snagu svoje države. Španski konkvistador Francisco Pizarro sa svojom vojskom ulazi u dolinu Cajamarca 1532. godine i brutalno napada Atahualpu i njegove podanike. Pizarro je zarobio Atahualpu , nadajući se da će Inke dati veliku količinu zlata, kao što su Asteci dali Cortesu za svog kralja Montezumu. Na kraju, Pizarro je ubio Atahualpu, i 1533. godine postavio za kralja njegovog brata Manco Inca. Ovaj je jedno vreme sarađivao sa špancima, dok nije došlo do sukoba izmedju španaca zbog vlasti nad ovom bogatom zemljom. Manco Inca se pobunio, povukao u planine, i Inke su pružale otpor špancima još 36 godina, sve do 1572. godine kada je uhvaćen i ubijen poslednji vladar Inka, Tupac Amaru. Time je okončan otpor španskom osvajanju i došao kraj moćnoj civilizaciji Inka.