Kaže se da je lepota u oku posmatrača i to je savršeno tačno. Zavisi samo ko je posmatrač. U zavisnosti od tradicije, običaja i vaspitanja, definitivno je ono što je jednima lepo, drugima užasno.
Mnogo puta sam umela posle višečasovnog hodanja na štiklama (desetkama), da kažem sebi: “Pati skote zbog lepote.” Sada kada pomislim, pa to je dečija igra naspram onoga što neke žene rade sebi.
Padaung narod živi u graničnim pojasu između Tajlanda i Burme. Žene naroda Padaung imaju jedinstvene ogrlice i privlače mnogo turista koji su fascinirani ovim običajem.To su zapravo metalni prstenovi koji se stavljaju oko vrata počev od pete godine života devojčica. Tokom godina se broj prstenova povećava, sve do njihove udaje. Zbog ovoga dolazi do vizuelnog izduženja vrata, na uštrb deformacije ramena koja se prstenovima guraju na dole. Postoji nekoliko teorija za razlog nošenja ovog prstenja: da pojačaju kulturni identitet i lepotu, da se zaštite od ugriza tigrova, da podsećaju na zmaja - bitnog simbola u njihovom folkloru ili da budu manje privlačne članovima ostalih plemena. Ne zna se tačno. U svakom slučaju običaj je užasno bolan. One nikada ne potrče, nikada ne skaču, ne igraju se i zapravo jednostavno nikada ne dožive čistu fizičku slobodu. Maksimalan broj krugova oko vrata je 25 i ona žena koja uspe da ih omota oko vrata smatra se dobrom prilikom za udaju. Jasno da se u celoj ovoj teoriji naziru i obrisi muške dominacije u plemenu jer ovakva žena nikada ne može da skine prstenje i pobegne.
Ideal ženske lepote u Mauritaniji je gojazno telo. Ako je devojka koja treba da se uda debeljuca, to samo znači da je iz bogate porodice gde je imala hrane u izobilju. Duboko u Sahari postoje specijalni kampovi za "pripremu" devojaka koje treba uskoro da postanu neveste. Tamo ih bukvalno kljukaju hranom, dok žene koje su zadužene da od njih naprave "lepotice" vitlaju štapovima i prete batinama ako se ne pojede sve što su dobile. Devojke nemaju načina da pobegnu iz kampa, jer su najbliža naselja na udaljenosti od 20 km. One se prerano udaju, već od 12. godine, jer gojaznost stvara iluziju da su fizički zrele za obavljanje bračnih dužnosti. Žene u kampovima, zadužene za kljukanje nesrećnica, čak od roditelja dobijaju bonus ukoliko uspeju da devojkama naprave strije. Ukoliko nevesta, sa svojih 13 godina, nema bar stotku kilica, teško da će uspeti da natera muža na ispunjenje bračnih obaveza, jer "niko neće da spava sa vrećom kostiju". Muškarci se razvode od žena koje nekim slučajem počnu da mršave i jednostavno su ludi za debeljucama. Nikoga, a ponajmanje njih nije briga što ta lepota narušava zdravlje.
U južnoj Aziji je svetla boja kože apsolutni ideal lepote. Tamo je skoro nemoguće pronaći npr. kremu za lice koja ne sadrži izbeljivače. Uprkos dokazima o trajnim oštećenjima kože koja ovakve kreme izazivaju – u zemljama kao što su Filipini, Malezija, Hong Kong, Južna Koreja i Tajvan svaka treća žena izbeljuje kožu.
U Japanu je ženama veoma važno da imaju čistu kožu i ravnu kosu. Da bi njihova koža bila besprekorna, pripadnice lepšeg pola konzumiraju hranu i piće u koje se dodaje kolagen. One se takvih obroka i napitaka ne odriču, uprkos činjenici da još uvek nije naučno dokazano da im takav način života pomaže u očuvanju čistog tena.
Muškarci u Kini teško odolevaju ženama koje imaju mala stopala, u obliku tradicionalnih klompi. Zbog toga su mnogobrojne devojčice već od ranog detinjstva primorane da vezuju stopala kako bi se zaustavio njihov dalji razvoj. Nekada su se ženskoj deci utezali stopala, od čega su ostajala mala i deformisana. To je ženu sprečavalo da izađe iz kuće (osim u nosiljci), ali je označavalo i njen status - naime, takva stopala bila su veoma na ceni (imala su veću erotsku privlačnost od obnaženih grudi) - žena je imala tako imućnog muža da uopšte ne mora da hoda, a ako već treba da ide nekuda, imaće sopstvene nosače i nosiljku. Još jedan neverovatan atak na telo i zdravlje.
Pleme Mursi je naseljeno na teritoriji Etiopije, blizu granice sa Sudanom. Verovatno ste ranije videli tanjiriće-ukrase koji se stavljaju u usta. A zašto to rade? Još kao mladim devojkama, otprilike u petnaestoj godini, majke ćerkama izbijaju dva prednja donja zuba, rasecaju usnu i umeću mali tanjir. Obično su to glineni ili drveni tanjirići prečnika do 2,5 cm. Posle odredjenog vremena, veličina tanjira bi se povećavala, uz priličan bol koji izaziva širenje usana. Običaj je vezan za polno sazrevanje žena i bez obzira kako to nama izgledalo, oni smatraju da ih to čini jedinstvenima i da ih ulepšava. Užasno trpe baš da bi bile lepe svojim muškarcima, jer je strašna sramota izaći pred muškarca bez tog famoznog tanjirića.
