U godini koja je pred nama obeležićemo dvestotu godišnjicu Drugog srpskog ustanka, podsetićemo se na 1915. kada smo pali pod neprijateljsku okupaciju koja je predstavljala početak srpske golgote, slavićemo sedamdeset godina od pobede nad fašizmom, a ovo je i godina u kojoj se navršava 20 godina od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Dvesta godina od Drugog srpskog ustanka

Za Drugi srpski ustanak se može reći da je bio jedan od retkih ratova u istoriji srpskog naroda koji je praćen superiornom diplomatijom vođen planski, i koji je postavio temelje za sticanje samostalnosti, proširenje države i kasniju nezavisnost.

Nakon neuspeha Prvog srpskog ustanka i ponovnog porobljavanja Srba, pod vođstvom Miloša Obrenovića je došlo do druge faze revolucije protiv Osmanskog carstva. Na Cveti, 24. aprila 1815. nakon završene službe u crkvi u Takovu, pozivajući na novi ustanak Miloš se obratio narodu:

„Slušajte braćo. Čujte svekoliki Srbi. Čuj veliko i malo, muško i žensko, koji ste god došli evo ovde danas, a tko nije danas ovde svakako od vas da čuje i počuje, i da svak dobro razumije i upamti ovo što ću svima sada za vazda prozboriti. Ako ste u meni s vama i pred vama od sada za svagda imali u opštem poslu i rukovodioca za narod i zavičaj i ako ste za to da svi naši trudi budu napredni, a vi sad svi iz jednog ovdi grla pred ovim božijim domom to izrecite i pred svetim oltarom zavjet učinite, da vi na vaše duše primate sve ono što bi od ovog preduzetog posla moglo izaći nesreće i postradanja, pak i to da meni sad ovdi odmah date punu vlast i slobodnu volju da ja mogu zapovijedati i da mogu kazniti svakog koji me god ne bi što hteo poslušati ili koji bi što ukvario.“

Zvanično je završen bez pobednika, trajao je najkraće, ali je doveo do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije koja je imala svoju skupštinu, ustav i vladarsku dinastiju.

Stogodišnjica srpske golgote

Godina 1915. je jedna od najtežih godina u istoriji srpskog naroda. Počela je epidemijom tifusa od koga je umrlo oko 100.000 ljudi, a potom je doživela napad udruženih snaga Nemačke i Austougarske vojske. Procenjuje se da je oko 1.2 miliona vojnika napalo Srbiju koja je tada imala oko 400.000 boraca. Da bi se stvorila odstupnica Srpskoj vojsci koja se povlačila, došlo je do herojske odbrane Beograda pod vođstvom majora Dragutina Dimitrijevića, koji je između ostalog ostao zapamćen po govoru kojim se pred poslednji juriš obratio svojim vojnicima:

„Vojnici, junaci!

Tačno u 3 časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.

Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. On je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Nemate razloga više da brinete za svoje živote, jer oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!”

Zahvaljujući hrabrosti ovog puka, Srpska vojska se povukla preko crnogorskih i albanskih planina na Krf, odakle je oporavljena prebačena do Solunskog fronta gde je 1916. i 1917. odnela ključne pobede, a potom i probila Solunski front.

U novembru 1915. Srbija je podeljena: 60 posto teritorije (cela Makedonija, veći deo Kosova i krajevi istočno od reke Morave) pripalo je Bugarskoj, zapadna Srbija i Beograd Austougarskoj, a strateški važni krajevi (rudnici i železare) Nemačkoj. Do koje mere je ovo bila godina strašnog srpsksog stradanja govori podatak po kome se od mobilisanih 700.000 vojnika u zemlju vratilo oko 150.000.

Pobeda nad fašizmom 1945.

Kada je Drugi svetski rat u Srbiji završen krajem 1944. kako bi zaustavila prodor NOVJ ka zapadnim delovima Jugoslavije, Nemačka komanda je formirala Sremski front. Tada su u Srbiji ponovo sprovedene mobilizacije, a regrutovani vojnici poslati u borbu koja je pred kraj Drugog svetskog rata razultirala probijanjem ovog fronta, oslobađanjem ostalog dela Jugoslavije i konačnom pobedom.

Ova godina je Srbiji donela ne samo novu vlast, već i nov politički sistem koji je sproveo progon u kome je ubijeno oko 70.000 Srba od kojih većina nisu bili kvislinzi, oduzeto je biračko pravo tkz. buržoaziji, intelektualna elita je uništena, a na izborima u novembru 1945. veliki procenat razočaranih građana u Srbiji se izjasnio za “kutiju bez liste”.

Mada je Drugi svetski rat Srbiji doneo velike žrtve, ona nije u njemu izašla kao pobednik, jer za razliku od naroda koji su mudrom politikom tada dobili svoje države, Srbi su u većem delu Jugoslavije postali manjina.

Potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma

Kao jedina srpska pobeda u novijim ratovima na jugoslovenskom prostoru, smatra se Dejtonski sporazum, potpisan na Aranđelovdan 1995.

Kako bi se zvanično prekinuo rat u Bosni i Hercegovini (1992-1995), u američkoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu je potpisan Opšti okvirni sporazum i njegovih 12 aneksa koji su se bavili budućim upravnim i ustavnim uređenjem BiH.

Nakon tronedeljnih pregovora, Dejtonski mirovni sporazum su 14. decembra 1995. u Jelisejskoj palati u Parizu potpisali tadašnji predsednici Srbije Slobodan Milošević, Hrvatske Franjo Tuđman i u ime tadašnje Republike BiH Alija Izetbegović.

Za Srbiju i građane RS ovo je značilo kraj jednog veoma bolnog perioda. Koliko god da je njime učinjena nepravda i srpski narod izgubio delove teritorija gde je nekada bio većina, činjenica je da su Srbi ovim sporazumom prvi put u istoriji u ovim krajevima dobili svoju državu koja je kako-tako teritorijalno povezana.

Potpisnici ovog sporazuma više nisu među živima, kao ni tadašnji međunarodni izaslanik za Balkan, jedan od kreatora ovog sporazuma Ričard Holbruk, a original ovog dokumenta je izgubljen. Kako je to moguće?

Nakon svih ovih pobeda ili poraza, postavlja se jedno sasvim razumno pitanje: šta smo postigli, gde idemo i sa kakvim ciljem?

Srpski narod bez sumnje zna slavno da gine, ali nikako da nauči slavno i da živi!