Spolja jaki i čvrsti, valjci od snega imaju delikatnu unutrašnju strukturu, sastavljenu od tankih slojeva snega koji se prvi urolao. Kada se vetar poigra sa njima, i ponekad oduva paperjastu unutrašnjost, ostaje oblik sa rupom u sredini nalik snežnoj krofni.

Da bi nastao snežni valjak, potrebna je posebna kombinacija debelog sloja napadalog snega i jakog vetra, pa ovaj fenomen najčešće viđamo na severu Amerike i Evrope. Valjci mogu biti mali kao teniske loptice, ili dostići veličinu od nekoliko metara, u zavisnosti od jačine vetra i veličine glatke površine snega. Gravitacija često pritekne u pomoć, pa je na kosinama dovoljno samo malo vetra da se valjak zakotrlja.

Frenk Barou, predavač iz oblasti meteorologije, objasnio je nastanak ovog fenomena:

Rađaju se od finog, debelog sloja snega, koji zbog toplote dnevnog Sunca počinje da se topi i postaje pomalo lepljiv. Pod uticajem vetra, taj gornji sloj počinje da se ljušti, jer vetar potiskuje donji, hladniji i praškasti deo snega. Kada hladniji sneg „odbaci” površinski sloj, snažan vetar ga oduva. Pomerajući se, tanka opna snega naleže na sledeću, takođe krhku snežnu površinu, i formira prvi deo valjka sa hladnim vazdušnim prostorom između slojeva.

Svaki naredni udar vetra pomera sada već formiranu rolnu, u početku se „ugrađujući” u slojeve između snega. Vremenom, valjak postaje previše težak da bi vazduh ostajao u međuprostorima, i na kraju previše težak da bi vetar mogao da ga pokrene. Ukoliko se to desi na padini, gravitacija će nastaviti posao i rolati ga dalje, sve dok se džinovski valjak ne spusti u dolinu.