Sočna lekovita biljka koja ispod nežne zelene kore krije poslasticu koja podseća na med, pronašla je svoje mesto u mnogim kulturama i religijama. Poreklo vodi iz drevne Mesopotamije gde se prema pronađenim faraonskim spisima može zaključiti da se smokva uzgajala u Egiptu još u periodu 4000. godine p.n.e., odakle su je trgovci kao suv egzotični plod preko jugozapadne Azije i Turske doneli do obala Mediterana. Posađene sadnice su se u primorskoj klimi veoma brzo adaptirale, a tokom narednih vekova su polako osvajale i druge prostore čija im je klima pogodovala.

Mada smokva predstavlja jednu od biljaka rajskog vrta i mada je pod njenom krošnjom vučica dojila osnivače Rima, a Sidarta Gautama ispod njenog stabla doživeo prosvetljenje kojim je postavljen temelj budizma, u mitološkom smislu najveći doprinos popularizaciji smokve dali su Grci.

Iako je Geja (Zemlja), začetnica svakog života nakon Haosa spasila i odgojila Zevsa, a kasnije mu pomogla da sa drugim bogovima pobedi Titane i postane gospodar sveta, u poslednjoj borbi bogova i giganata, ona mu se suprostavila i time izazvala njegov gnev. Kako bi spasila sina Sikeja po kome je kasnije dobio ime drevni grad, pretvorila ga je u drvo smokve, čime je nastalo prvo stablo ove sočne voćke.

Kada je ovo prelepo stablo dalo prvi plod, prema drugom mitu je Demetra, boginja žetve i plodnosti, ali i zaštitnica mladih i zelene zemlje, ovo sočno voće predstavila ljudima kao biljku koja obnavlja osnažujući mlade, dok starima održava zdravlje i briše bore sa čela, zbog čega je smokva počela da uživa posebno poštovanje kod Grka, pa su učesnici Olimpskih igara oko vrata nosili vence od smokvinog lišća, a pobednici darivani njenim plodom.

List smokve danas predstavlja simbol požude i strasti, a veruje se da njen plod može da posluži za spravljanje ljubavnih napitaka koji pomažu ženama da začaraju svoje ljubavnike.

Smokva je u početku predstavljala znak luksuza i bogatstva, a kada je postala dostupna svima postala je omiljena i značajna namirnica u našoj ishrani koja se gaji u toplim krajevima širom sveta.

Biljka čiji je latinski naziv Ficus carica, je relativno nisko drvo sa veoma razgranatom krošnjom koju čine veliki listovi nepravilno usečeni. Iz njenih cvetova zatvorenih omotačem kruškastog oblika nastaje plod sa mnoštvom semenkastih koštica koji se može konzumirati svež, osušen ili u obliku čaja.

Pošto je smokva bogata magnezijumom i kalcijumom, odličnoj kombinaciji minerala koji su veoma važni za kosti, imunitet i zaštitu od stresa, ali koji i hrane mozak poboljšavajući pamćenje, ona zaista predstavlja eliksir života i mladosti. U 100 grama sveže smokve nalazi se 17,5 mg magnezijuma, dok ga u istoj količini sušene smokve ima trostruko više. Slasno meso ove voćke sadrži i triptofan, esencijalnu aminokiselinu koja pomaže dobar san i obezbeđuje dobru cirkulaciju.

Osim toga, smokva je bogata kalijumom i gvožđem, kao i vitaminima: C, B1, B2, B6, A, E i PP, a u sebi sadrži nizak nivo masnoće i tako visok sadržaj vlakana da ih ljudskom organizmu osigurava bolje od bilo kog voća ili povrća. U njenim ćelijskim zidovima nalazi se pektin, dijetalno vlakno koje u crevnom traktu vezuje holesterol što utiče na njegovo smanjenje u krvi.

Zahvaljujući brojnim lekovitim faktorima, smokva ne predstavlja samo ukusno voće, već se preporučuje kod stanja napetosti, anksioznosti i depresije. Ona takođe vraća snagu rekonvalescentima, olakšava probavu, a u kombinaciji sa bademom, orasima i suvom urmom pomaže i kod seksualne nemoći. Iako suva smokva ima znatno više kalorija, kako se po masi može pojesti u znatno manjoj količini od sveže, ne postoji opasnost od gojaznosti.

Naše područje ne predstavlja dobro tlo za gajenje ove egzotične biljke, pa se ona kod nas najčešće u osušenom obliku može naći tokom cele godine. Zbog njenog lekovitog delovanja, pored badnjaka, slame, žita, i oraha, suva smokva predstavlja obavezan deo trpeze na Badnji dan koji predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta kao i veliku sreću jer prethodi danu rođenja Hrista, najradosnijeg hrišćanskog praznika.